Vodenica vodi u svet

Mi gradimo nju, ona nas

Obnovu pomeljare u Ovsištu beleži film, a kada proradi, uz deset kilograma kukuruznog brašna od čistog zrna sa neđubrene njive kupac dobija i DVD, odnosno mogućnost da vidi šta kupuje, kao i prikazanije kako se mesi hleb

Bivši novinar (Dragoslav Vasić), bivši poštar (Miroslav Nikolić), bivši fudbaler (Slaviša Nikolić) i harmonikaš (Miodrag Petrović) obnavljaju bivšu vodenicu u Ovsištu (Topola), oronulu, stariju od dva veka.

Ili vodenica obnavlja njih?

Ko će ga znati. To mu dođe kao ono: Mi gradimo prugu, pruga gradi nas. Ili, kako je do skora pisalo na oglasnim tablama (bilbordima) pored beogradskih prometnih ulica: Mi gradimo hram, hram gradi nas. U svakom slučaju, izvestan Domanovićevski prizvuk izbeći se ne može.

To da su bivši, ili čak i – «propali», govore sami za sebe, u šali, da ih ne ureknu.

Dragoslav Vasić (55) je bio novinar, urednik Tanjuga, dopisnik iz Moskve, ali kao pravdoljubiv i oštar na jeziku, takoreći nadžak-čovek, zalupio im je vrata, osnovao Topola film i veoma uspešno odao se snimanju dokumentarnih pokretnih slika, što je, naravno, posebna priča. Za ovu priliku, a s filmom u vezi, valja napomenuti da uporedo s radovima na pomeljari snima polučasovni film, s tim što još toliko vremena treba da bi mu se izgovorio naslov: “Obnova vodenice i propratne manifestacije, uoči, za vreme i posle Svetog Luke 2005. godine u Ovsištu, istorijskom šumadijskom selu u kome su rođeni znameniti srpski satiričar Radoje Domanović i autor ovog filma Dragoslav Vasić“.

Autor je već osigurao uspeh. Ako mu film ne bude nagrađen ni na jednom festivalu, ostaće bar upamćen po najdužem nazivu.

Vodenica

Četvorica pionira nastojanja da se vodenica Gavrilović vrati u život – svako na svoj način – javne su ličnosti. To su ljudi koji su videli i iskusili znatno više od takozvanih običnih meštana, pa nije ni čudo što su se latili posla kojem su se ostali iz prikrajka podsmevali. Podsmevali su se od početka oktobra, kada je održana prva skupština deoničara, ali danas, bogme, da se primetiti da se raspoloženje preokrenulo.

Od 2. oktobra do danas krovna konstrukcija je zamenjena i vodenica je prepokrivena biber crepom i već sada se može reći da joj je propadanje zaustavljeno. To je, međutim, tek prva faza. Do Đurđevdana se planira da proradi, ako se dotle pročisti jaz i podigne brana. U svakom slučaju, na Đurđevdan će se kod vodenice organizovati uranak.

Vodenica nije samo mesto gde se melje brašno. U njoj i oko nje ljudi su se sastajali, družili. Pored jaza sa obe strane svaki deoničar je imao odgovarajući komad zemlje pored vode, gde je sadio baštu. U baštama su najčešće radili mladi, pa se tu bogme i ašikovalo.

Obnavljajući vodenicu koju su krajem osamnaestog veka podigli tadašnji naseljenici – braća Gavrilo (pašenog Karađorđa Petrovića) i Mijailo buljukbaša, sinovi Jovana Mijatovića, obnovitelji su imali na umu da na ovaj način obnavljaju i započinju mnogo više od onoga što se na prvi pogled čini.

– Kada obnoviš vodenicu, to je kao da si državu obnovio, – kaže Vasić. – Takve neće biti u celoj Evropskoj uniji. Vraćamo se korenima, zapostavljenim ili zapretenim kulturnim, istorijskim i ekonomskim vrednostima.

Zamisao je da se u vodenici (koja je 10 sa 10 metara) prikazuju i filmovi, da se održavaju sastanci lovačkog društva, da tu mogu da se sklone od nevremena i posede ljudi sa obližnjeg groblja, kad daju 40 dana pokojniku… Namera je i da se uredi i plaža dužine oko sto metara, kao i da se reka poribi, tako da za svakoga bude po nešto.

Tu se za goste može prirediti ručak sa hlebom i projom ispod crepulje, sirom, kajmakom, pečenim jagnjetom, na ražnju koji okreće voda… Kada gosti dođu u Topolu – osim što im pokazuju spomenik Karađorđu i Prvom srpskom ustanku, kao i Zadužbinu Karađorđevića – domaćini nema gde da ih izvedu. U Ovsištu bi bio etno i ekološki centar. Pošto deoničarima pripadaju i odgovarjući delovi okolnih pašnjaka i šuma, na dogovorenom delu posejaće kukuruz. Rastao bi na čistoj zemlji, bez veštačkog, pa i stajskog đubriva. Kukuruzno brašno sa ove vodenice postaće robna marka, verovatno pod nazivom Dolina. U pakovanjima od deset kilograma kupac dobija i DVD na kojem će moći da vidi odakle je brašno poteklo, kako je nastalo kao i uputstvo kako se mesi hleb. To bi bilo nesumnjivo brašno sa vodenice, a ne ono koje se pod tim nazivom prodaje na pijacama, mada je iz Vojvodine.

Vodenica

U Ovsištu ima oko sto kuća meštana koji žive i rade u Švajcarskoj, Austriji, Francuskoj. Ima kuća i sa po 30 soba i sa po pet kupatila. To je dušu dalo za razvoj seoskog turizma koji bi se vrteo oko vodenice. Gosti bi imali udoban smeštaj ali i dan ispunjen na jedinstven način na plaži, pecanju, lovu, hrani ispod sača, u hladovini stoletnih stabala.

Sve ovo je, naravno, vizija Dragoslava Vasića i sadruga, kao i verovanje da će se obnoviti i još neka od pedesetak vodenica i valjarica koje su postojale samo u gornjem toku Jasenice. To može zadržati odlazak mladih sa sela i biti početak razvoja jednog sasvim drugačijeg sela. Sela koje više neće graditi glomazne neosmišljene kućerače bez ikakvog smisla osim da opsene prostotu, već da obnavljaju napuštene i grade nove proverene lepote i svrsishodnosti, prepoznatljivog lokalnog stila. Veroljub Prokić i Radisav Milojević su se već specijalizovali za obnovu i gradnju zdanja u šumadijskom stilu. Gradili su već takve kuće, pa i one sa starinskim ognjištima, a pokazali su se i na obnovi vodenice.

Dragoslav, Miroslav, Slaviša i Miodrag u skrovitoj vodenici oblasti nazvane Dolina snuju snove koje su namerni ostvariti. Malko liče na onu decu iz Ćopićeve knjige Orlovi rano lete, samo što ova četvorica niti su deca, niti su utekli od sveta.

Naprotiv, oni vodenicu, pa i sve nas, vraćaju u svet.

Slobodan Stojićević
Slobodan Stojićević

-- Slobodan Stojićević (1947, Beograd) novinar i urednik lista Politika od 1971. godine, gde je pisao reportaže, putopise i kolumne. Dobitnik je godišnje nagrade ovog lista za 1992. godinu i Grand pria „Laza Kostić“ za reportažu 2005. godine. Piše priče, drame i filmska scenarija. Objavio je devet i piše desetu knjigu proze. Član je udruženja književnika Srbije i Udruženja novinara Srbije. Zastupljen je u nekoliko antologija, prevođen. Živi u Beogradu, pretežno, a izgleda sve više na očevom imanju u Velikom Borku. --Spremajući se da pišemo o vodenicama odmah su nam na pamet došle reportaže Slobodana Stojićevića. Saglasio se da ih objavimo na našoj internet stranici tako da će čitaoci imati zadovoljstvo da upoznaju ljude i događaje oslikane majstorskom rukom u svega nekoliko poteza uz uvek blagotvornu dozu humora,koji će nam zato biti bliski kao da su komšije tu iz Oplanića, Stubla ili Roćevića… Prva ide njegova “Vodenica vodi u svet”. Zatim ćemo dati nešto naše o vodenicama u kraljevačkom kraju.

Ostavite odgovor