Hej, Vlado šta ima novo na Novom Zelandu

Kraljevčanin Vladimir Petrović – Džica, osnivač i višegodišnji rukovodilac ovdašnje omladinske organizacije „Kvart“, jedan od mnogih srpskih pižona, pre pola godine otputovao je na predaleki (oko 18.000 km, ili oko 20 sati leta avionom) Novi Zeland i po svoj prilici rešio da tamo duže ostane. Evo zanimljivog  razgovora sa njim.

Voleo bih da nam kažeš zašto si otišao. Šta te je navelo?

Ukratko, smučilo mi se mnogo toga. I to ne po prvi put. U nekoj široj priči nadao sam se da će stvari u Srbiji malo krenuti na bolje. Posle dužeg praćenja šta se tu dešava stekao sam utisak da se situacija neće puno poboljšati čak ni za par decenija. A, za to vremena nemam.

Gde god da se okrenem vidim da je ljudski faktor najčešće problem. I da su potrebne godine da se pojavi neka nova generacija koja će da napravi milimetarski pomak.

U narod je ušao neki tako nezgodan crv, pa mi se gotovo čini kao da je sam narod sada postao taj crv.

Otkud Novi Zeland?

Sasvim slučajno. Drugar je otišao na Novi Zeland pre mene i pozvao me. Kada sam malo proučio kako je na Novom Zelandu uopšte se nisam dvoumio. Po raznim merilima Novi Zeland spada u najbolje zemlje na svetu (pored Norveške, Švedske, Kanade, Švajcarske, itd…).

Šta ti je prvi utisak o toj zemlji?

Priroda je netaknuta, nezagađena. Nema ekstremnih temperatura. Kada se govori o stanovništvu, ovde se doselilo mnogo ljudi iz različitih država, tako da nema „aktuelne“ većine. Retko ko konzumira cigare. Mnogi se šetaju bosi, ili u čarapama – po ulici, u prodavnici, u kolima: bosi!!! Ne zato što su siromašni, već zato što se to izgleda odavno praktikuje pa se prenosi sa kolena na koleno.

Koje si i kolike razlike između Srbije i Novog Zelanda, u smislu kulture, navika, običaja, posla?

Da bi se pribavila neka dokumentacija ne moraš ići u nadležnu instituciju. Skoro sva administracija se rešava preko interneta. I to u prilično kratkom roku za male pare. Za šest meseci dva puta sam ušao u poštu – to je jedina državna institucija u koju sam fizički imao potrebu da uđem – da bih platio prevod vozila koji je koštao (verovali ili ne) 9 NZ dolara. Država je neprimetna – ne koči i ne opterećuje građane/ke.

U cenama većine artikala nema puno razlike: gorivo, telefon, net, pa čak i hrana imaju sličnu cenu kao u Srbiji ili malo jaču. Dok su kirija i nekretnine mnogo skuplje. U proseku, cena rada je veća nego kod nas, a cena robe je jeftinija.

Kada se govori o materijalnim stvarima, njima neki materijalni gubitak ne pada teško jer ga lako, solidnom zaradom na istom ili novom poslu, mogu da nadoknade. Sa druge strane postoji malo veća „usamljenost“ nego kod nas.

Naravno, treba imati u vidu da sam ovde tek pola godine, da još uvek nisam upoznao i video mnogo toga, pa sav ovaj moj doživljaj ne mora biti potpuno precizan.

Uglavnom se živi po kućama, samo u najužem centru ima visokih zgrada. Svaka kuća ima dvorište i travu i ti travnjaci se pažljivo održavaju. Kao i ostali detalji na kući i oko kuće. Oko dvorišta nema visokih ograda, ako ih uopšte imaju – to dosta govori o niskom kriminalu i deficitu straha.

Ovde se ogroman broj ljudi redovno rekreira. Trčkara se u svako doba dana i na svakom mestu. Ne postoji posebno izgrađen prostor za rekreaciju, jer je svaki trotoar pogodan za trčanje.

Automobili su prilično jeftini, pa to doprinosi velikoj gužvi u saobraćaju, naročito u jutranjim satima i u vreme povratka sa posla. Mislim da su tu, u urbanističkom smislu, podbacili. Nisu pravili puteve i prolaze gde je postojala potreba za tim, već na onaj način na koji je „neki“ urbanista to zamislio i rekao. I zato je sada u saobraćaju mnogo uskih grla koja stvaraju zastoj.

Urbanistički je veoma jasno određeno i odvojeno: gde se gradi neko naselje i kuće, a gde industrijske i komercijalne zone. Ovo ima svoje dobre i loše strane. Ako hoćeš do prodavnice moraćeš da ideš kolima, ali ti zato po ceo dan oko kuće cvrkuću ptičice, kao da si u nekoj šumi.

Ovde se efektivno i profesionalno radi puno radno vreme – oni koji pronađu „krivinu“ ubrzo ostanu bez posla. Primanja su solidna i zato stvari funkcionišu po principu „to šta ti treba to i plati“. Nema improvizacija – ne može (ne sme) komšija električar da ti popravlja kablove po kući, ili da ideš kod poznanika u firmu „samo da ti odštampa knjigu“.

Kad smo kod kablova i struje, evo kako sam „sklopio ugovor“ sa distributerom el. energije. Pozvao sam ih telefonom, rekao da trenutno nemam struje i da bih hteo da postanem korisnik. Zatim sam im dao lične podatke: svoje ime, prezime, adresu i email adresu, i uključio prekidač na brojilu. I to je sve – za pola sata sam imao struju u stanu. Nema ugovora, nema čekanja u redovima…

Dosta toga funkcioniše na pricipu poverenja. Ali, ako to poverenje prokockaš ti si u velikom problemu.

Šta je potrebno da se dogodi da se vratiš u Srbiju i ne razmišljaš više o novom odlasku?

Ako bi Srbija bila dovoljno bezbedna za život, ekonomski stabilna i progresivna, ksenofobija i korupcija svedene na bar 50% od postojeće situacije, i kada bi se shvatio značaj obrazovanja i sprovela reforma obrazovanja, onda bi moglo o tome da se razmišlja. Žao mi je ljudi i prijatelja u Srbiji, ali mi se čini da je tu prisutna velika doza (nesvesne) autodestruktivnosti.

Šta bi voleo da vidiš u Kraljevu drugačije kada dođeš u odnosu na stanje kada (i zbog kojeg) si otišao?

Voleo bih da vidim promenu koju sam gore pomenuo. I da vidim da ljudi rade i od svog rada solidno žive. Da ne moraju da presipaju, muljaju, preleću, kriju, pozajmljuju… i da ne moraju da se kače „matorima“ na grbaču.

Šta radiš, jesi li stigao da upoznaš zemlju i grad u kom živiš ?

Radim u firmi koja se bavi servisiranjem auto stakala. Nažalost, za sada sam obišao samo 4 – 5 interesantnih mesta van grada (vodopadi, okean i sl.). Trenutno sam u Oklandu, koji je najveći ali ne i glavni grad na Novom Zelandu. Da li bi Srbija mogla da dozvoli da Novi Sad ili Niš budu glavni grad? Eto, to je još jedna razlika u mentalitetu.

***

Razgovor sa Vladimirom Petrovićem vodio Đorđe Baltić

Redakcija infokraljevo.com
Redakcija

Ostavite odgovor