Ona, priča o nama… na obali bluza

Ona je Tijana Sretković. Kraljevčanka. Moćni vokal „Nevernih beba“ već više od pet godina. Glas jedinstvene boje, izuzetne snage i emocije koji lako podigne na igru ili pokrene suzu.

Muzički dar,obrazovanje, likovni i glumački talenat, medalje na plivačkim takmičenjima, imidž moderne devojke sa urođenom dozom otmenosti, sve to mladi lako iskažu jednom rečenicom – Tijana je kraljica.

Na ovaj intervju pristala je, kaže, sa velikim zadovoljstvom.

Ko je otkrio a ko podržao tvoj talenat?

– Ja sam bila jedno od one dece koje je rođeno nadarno. Sve moje umetničke talente sam nasledila od mame, a od tate da tvrdoglavo i uporno pratim svoje snove i mislim da je to bio savršen recept za život koji mi se upravo sada dešava. Dakle, talenat za muziku kao i sve druge su otkrili moji roditelji i odmah me u 10oj godini života upisali u muzičku školu na instrumentalan odsek (violončelo). Bila sam i ponosni član pozorišne trupe „Herbarijanci“ na čelu sa Zoranom Savkovićem Jerry-em koji je, nažalost, izgubio životnu bitku odnevši sa sobom herbarijum mog detinjstva i moja sećanja o prvim koracima na pozorišnim daskama. Ali, s druge strane, bila sam i jako nestašno dete i često neposlušno pa sam bila u stanju da radim samo ono što se meni dopada. Izluđivala sam roditelje. I ceo jedan život ne bi bilo dovoljan da im se odužim za sve što su uradili za mene, kao i mog brata. Zato, moram da kažem da su me uvek podržavali ponajviše baš oni, i kao dete, a tako je i dan danas.

Šta je odlučilo pri izboru profesije?

– Ljubav. Mislim da je za sve odluke u životu presudna ljubav. Ako ne ona, onda bilo šta što vas inspiriše i daje onaj najdivniji osećaj u stomaku, poput zaljubljenosti. Kada sam odlučila da upišem industrijski dizajn, nisam znala šta me očekuje. To je bio skok u nepoznate dubine, ali ono što me je ohrabrivalo je bila želja da ću jednoga dana napraviti svoju lampu i da će biti upravo onakva kakvu sam je izmaštala. I danas, kao diplomirani industrijski dizajner, ponosim se što jedna lampa krasi ugao moje sobe. To je moja lampa. Tako je bilo i sa muzikom. Desio se poziv za audiciju za novog člana, odnosno članicu „Nevernih Beba“ i ja sam otišla potpuno prestravljena i nesigurna, ali jedino što sam znala je činjenica da ne mogu nigde da pogrešim ako pokažem koliko volim muziku i šta ona u meni budi. I danas, kao jedna od „Beba“, sam najsrećnija devojka na planeti.

Tijana Sretković

Kako se razvijala tvoja karijera do sada i šta planiraš za budućnost?

– U Kraljevu, kao srednjškolci, smo napravili svoj prvi bend. Imali smo svega 15 godina, svi smo bili vršnjaci i bilo nam je divno. Činilo nam se da to što sviramo, sviramo najbolje od svih i držali se misli da ćemo jednoga dana biti izuzetno cenjen i popularan bend u našem gradu. To se i desilo, davne 2005. godine, kada smo imali prvi veliki nastup kao predgrupa „Yu grupi“ na Trgu srpskih ratnika u Kraljevu. Čudesan osećaj. Za nezaborav. Onda su došle na red studije i kolektivna selidba za Beograd i pomislili smo da nam je tada zazvonio kraj našeg muzičkog časa. Dali smo sebi vremena da se upoznamo sa novim životom van mamine kolevke i tatinog džeparca, ali nikada nismo prestajali da se družimo, a glavna tema uvek bi bila muzika. Malo zatim, oformili smo bend sa par novih članova i nastavili tamo gde smo stali, samo u Beogradu… To što smo mi doživeli, to iskustvo da se bavite nečim što volite kao klinac, zaslužuje posebno mesto na jednoj od stranica naših dnevnika. I ta neizmerna ljubav prema muzici me je upravo dovela ovde gde sam sad. Goran Bregović je rekao „Uspeh je kada za novac radiš ono što bi radio i za džabe“. Ja smatram da sam time svoju budućnost zapečatila.

Koja su tvoja interesovanja van svoje profesije?

– U slobodno vreme, pišem. Crtam. Maštam. Sanjam. Sve što verovatno i mnogi poput mene čine. Smatram sebe običnom devojkom koja voli da se bavi svime što je ispunjava. Sve zavisi od raspoloženja i inspiracije. Evo, za nekoliko dana ću navršiti 30 godina i baš nemam nikakav plan za taj, za mene poseban, dan, a ni neku posebnu želju. Sve što radim, radim po osećaju, u trenutku… Kako reče Čarls Šulc „Moj život nema cilj, pravac, svrhu, a ipak sam srećan. Šta ja to radim pravilno?“

Tijana Sretković

Šta te je odvelo iz zavičaja?

– Nikada me ništa i niko neće odvesti iz mog zavičaja. Ja sam u svaki pedalj svog grada zaljubljena. Kada god bih rekla da sam rođena Kraljevčanka, a to ponosno ističem, uvek bih dobila reči hvale o našem gradu kao jednom od najlepših i ušuškanijih mesta u Srbiji, o gradu koju ume da vas prihvati kao da ste starosedelac. Svakako da je život u Beogradu doneo neka nova poznanstva, neke nove mogućnosti, iskustva, ali srce ostaje tamo gde si rođen. Odakle si ponikao, gde si naučio da hodaš, kako se zoveš, gde si spoznao ljubav… Sigurno ću dočekati sede u Kraljevu.

Koje su tvoje najvažnije uspomene iz detinjstva i mladosti?

– Ima ih zaista mnogo… U moru svih tih uspomena, posebno mesto zauzima moj deka koji mi je svakog dana donosio u školu zaboravljeni pribor za crtanje i slikanje. Svaki put kada vidim tu plastificiranu kesu na kojoj piše „Blok 5“, uvek se setim njega. Nikada ga nije mrzelo da iznova i iznova oblači svoje nepogrešivo ispeglano odelo, stavi svoj šešir i navuče trenč mantil i takav prošeta do moje škole kako me nastavnica ne bi grdila. Nosio mi je i violončelo u muzičku školu jer je bilo preteško i preogromno (imala sam celo violončelo umesto onog školskog malog za moj tadašnji uzrast), pa bi se hvalio drugarima kako svira gusle. Isprva nisam bila oduševljena što sviram tako robusan i težak instrument. Kasnije sam ga zavolela toliko da sam brata dovodila do ludila svirajući ga po ceo dan u zajedničkoj sobi. A onda sam čula po prvi put u tadašnjem očevom restoranu stvaralaštvo Laze Ristovskog. Momentalno sam poželela da sviram klavir i smislila savršen plan da napokon pređem sa violončela na klavir tako što ću ga posle časa ostaviti u parku iza škole, da ga neko nađe i odnese. Nijedan od ovih planova nisam sprovela u delo, ali se desilo nešto što nisam ni sanjala. Naime, ove godine, 09. novembra, se održava koncert u čast Laze Ristovskog u Sava Centru. Neverne Bebe će biti gosti te noći.. U njegovu čast. I taj njegov klavir će biti na bini… Pa posle kažite da se čuda ne dešavaju?

Tijana Sretković

Šta bi volela da vidiš drugačije kada ponovo dođeš u Kraljevo?

– Sebe u njemu kad omatorim.

Šta bi poručila generacijama koje dolaze?

– Da nikada ne odustaju od svojih snova, ali da pametno sanjaju. Da ne budu preterano ambiciozni u svojim maštarijama, jer bi trebalo u svemu imati izvesnu meru. Da žele upravo onoliko koje je za sreću i neki normalan život dovoljno. I neka to bude jedini cilj. Srećan čovek je uspešan čovek, ma šta radio, čime god se bavio.

Redakcija infokraljevo.com
Redakcija

Ostavite odgovor