Pošalica za Noama Čomskog

Ovo bi mogao biti prilog pitanju univerzalnosti jezika, iako je priča o jednom Slovenu i jednom Vikingu koji su se slučajno našli u jednom hotelu u Tronhajmu, mada… neko bi je mogao shvatiti i kao pošalicu za Noama Čomskog
Bilo je to u Trondhajmu (Norveška) u leto sedamdeset devete. Stanovao sam u jevtinom hotelu tamošnje organizacije za negovanje nacionalnih vrednosti i tradicije, skraćeno BUL. Jedne večeri, po dogovoru, posetiše me direktor trondhajmske banke i njegova žena. (Došli u narodnim nošnjama, kao što dolikuje pripadnicima rečene organizacije.)

Čime da ih poslužim u mom skromnom bivaku, nego rakijom. Našom (prošvercovanom) srpskom mučenicom.
Ne pijemo, vele moji posetioci, ali da probamo. Nemajući druge, sipah im u čaše za vodu. Napunih. Oni popiše. Dobra, vele. Sipam opet. Tako, od kasnog popodneva zagazismo u duboku severnjačku noć, uz podršku i druge boce koju sam sakrio i od samog sebe. Lasno je pronađoh kad je prva dogorela.

Sporazumevali smo se na francuskom. Što je više vreme prolazilo, sve tečnije.

U gluvo doba neko pesnicom zalupa po vratima.

Otvorih. Ukazao se nekakav mršuljavko. Klatio se čkiljeći kroz nabubrele kapke, kao da ga je pčela pecnula. Odlučno me pozva da ga načas posetim, tu u susednoj sobi. Izvinih se gostima, ali oni već više nisu obraćali pažnju na mene.
Mršuljavko je odmah iz kofera na krevetu (otvorenog kao knjiga po sredini), izvukao pljosku viskija. Zatvarač je kvrcnuo, zlatasta tečnost zaklokotala. Ispričao mi je koješta, pa i da je trgovački putnik, prodavac čarapa, da ima sina koji studira u Nantu, da mu žena ne valja i…

Ja sam se ispovedio njemu rekavši (kasnije sam se setio) i ono što nisam nikom, a kada smo se umorili, zagrljeni, zaplakali smo. (Kao što i dolikuje, uostalom, jednom Slovenu i jednom Vikingu, koji se ne sreću svaki dan.) Suze su nam se kotrljale po sobi kao bilijarske kugle. Prozori su počeli da blede. Svitalo.

Trgovački putnik je klonuo s glavom u koferu punom čarapa. Pljoska je ležala na izlizanom tepihu, pusta kao svetionik koji se kreči. Setih se gostiju! I dogovora da u zoru idemo u nekakav fjord gde oni imaju barku, da tamo pijemo njihovu rakiju koju ilegalno peku, noću, u podrumu, zbog čega sam je krstio – mesečarka.
Ali, moje goste sam zatekao izvaljene, u dubokom snu.

Tada sam se setio: pa mršuljavko i ja smo sve vreme pričali svako na svojem, maternjem jeziku.
A danas sam se setio da Noam Čomski (i ekipa iz Masačustesa), nastoji da iza prividne raznolikosti jezika pronađe univerzalno.

Pa evo mu.

Slobodan Stojićević

Boston

Redakcija infokraljevo.com
Redakcija

Ostavite odgovor