Pismo iz Londona: O gladi i gastarbajterima

O gladi i gastarbajterima

Rado ide Srbin u inostranstvo… da švercuje, da tamo radi, da se iseli… najređe kao turist.

Gastarbajter.
Gost radnik.
Nemačka reč .
Nemci su dolazili da se odmaraju na Jadranskom moru. Jugosloveni su odlazili u Nemačku da se umaraju i izgrađuju tuđu zemlju.

Viđao sam ih po vozovima kojima sam putovao do Engleske. Koliko sam puta zbog njih stajao u hodniku AKROPOLIS EXPRESA i gledao kroz prozor kako promiču Šid, Vinkovci, Slavonski Brod, Novska sa Jasenovcem u pozadini , Zagreb, Ljubljana…. Ulazili su na usputnim stanicama sa punim torbama.

Ko zna šta su nosili u njima? Čega to nije bilo u Nemačkoj a ovde jeste? Sira i kajmaka možda? Ljute rakije?

Pokazivali smo naše crvene pasoše našim nezainteresovanim carinicima. Njihovi carinici su znali samo dve naše reči. Pasosi,pasosi….i brzo, brzo…

A onda bi silazili u malim i velikim grupama u malim i velikim nemačkim gradovima. Salzburg, Minhen, Štutgart, Ulm, Manhajm, Keln…Voz je grabio prema severu Nemačke , vagoni su bili sve prazniji. U Belgiji bih uvek završavao sam u kupeu. Tada se nije išlo u Englesku, Nemačka je bila tu blizu.

U Londonu 80-ih godina sreo sam neke druge gastarbajtere. Izabrali su Englesku umesto Nemačke.
Možda zbog jezika? Nisu ga učili uz rad kao nemački gastarbajteri. Već su ga znali. Naučili su ga na fakultetima.

Svi Jugosloveni koje sam poznavao bili su konobari, barmeni, kuvari, perači sudova, sobarice… To im je bilo glavno zanimanje. Sporedna zanimanja bila su im diplomirani pravnici, ekonomisti, inžinjeri…

Kraljevo

90-ih godina neki novi gastarbajteri… Mladi, mlađi, najmlađi.
Obrazovani, obrazovaniji, najobrazovaniji. Odlaze sami ili sa kompletnom porodicom. Neka glad ih tera, ne u Kanadu, Ameriku, Novi Zeland, već iz Jugoslavije.

Ima raznih vrsta gladi. Glad za znanjem, glad za informacijama, glad za napredovanjem, glad za istinom i pravdom, glad za stvarnim životom. Odlaze daleko, dalje, najdalje…
Tamo daleko.

ŽIVOT JE NEGDE DRUGDE pisalo se po zidovima Praga i Pariza 1968. 30 godina kasnije i mi smo znali sve o životu koji nije ovde.

Nemački gastarbajteri bili su tu blizu. Dolazili su za praznike, za Novu godinu. Dolazili su autobusima, vozovima, polovnim automobilima marke OPEL i MERCEDES. Dolazili su da prave kuće na sprat u koje se nikad nisu uselili.
Tamo je uvek bilo isto, ali ovde nikad nije bilo bolje.

Ovi iz Engleske dolazili su avionima. Uvek sa povratnom kartom. Retko su dolazili i kratko ostajali. Ženili su se i udavali, dobijali engleske pasoše i decu sa imenima koja bi ponekad ličila na naša.

Dolazili su sve ređe i ređe…

Ovi najnoviji su najdalje otišli.
Kao da smo razapeti na sve četiri strane sveta.
Od Južne Afrike do Skandinavije, od Amerike do Australije.
Ne verujem da će se ikad vratiti nekim avionom.
Ne verujem a sve mislim……….. ipak će se vratiti.

Možda na neku sahranu koju ne bi smeli da propuste.

Milanko Luković
Milanko Luković

Mirni čovek Milanko Luković, mnogo poznatiji kao Miško Pičel, pre nekoliko dana u bašti “Pariza” škrto reče samo par autobiografskih podataka. Rođen u Kraljevu 1956. godine, gde je završio osnovnu školu i Gimnaziju. Diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Radio u “Papirprometu” i “Vidasilu”. Sećamo se, da je sa drugom i ortakom Fukijem osnovao i vodio video-klub “Luna”, početkom devedesetih godina prošlog veka najpopularniji u Kraljevu. Često je putovao u London. Da kupi gramofonske ploče i knjige. Tako je stekao zbirku od preko 2000 knjiga na engleskom jeziku, ređa izdanja. Krajem devedesetih godina Engleska je liberalizovala vizni režim i Miško evo već devetnaest godina živi i radi u Londonu. Ima svoju malu firmu za distribuciju štampe i propagandnog materijala. Ovog puta nam je ustupio jedno svoje razmišljanje koje je zabeležio 1997. godine, baš kada se uputio na rad u inostranstvo. Sada je došao u Kraljevo zbog zdravstvenih poteškoća svoje majke. A, na kraju razgovora nam kaže: “Čim steknem penziju vraćam se u Kraljevo. Mada, i oni u Engleskoj stalno podižu starosnu granicu za penzionisanje”.

Ostavite odgovor