O srpskom a po malo i engleskom mentalitetu

Jedan monah, davno, još u srednjem veku, reče: Mi Srbi smo cveće sa ivice groba. Nešto lepo, nežno, lako lomljivo, što uvek stoji na ivici smrtnog, tragičnog. Lepa i tačna slika.

Lazar Džamić, marketing konsultant i digitalni strateg u svetski poznatim agencijama kao što su Google ZOO, Kitcatt Nohr Digitas…, kolumnista, autor knjiga “Cvjećarnica u Kući cvijeća”, „Čaj od šljiva“, „ No-Copy advertising“… citirao je monaha u svom predavanju u kom je kroz deset pojmova ocrtao srpski mentalitet opisujući ujedno i način na koji o nama govori svojim prijateljima u Engleskoj gde živi i radi više od 20 godina.

– Pitaju me šta treba da znaju pre nego što dođu u Srbiju, na Balkan. I ja im onda u kratkim crtama objasnim. Kada završim sa pričom, uglavnom dobijem bele poglede. Ono što im ispričam njima je nepojmljivo – kaže Džamić.

NESTALNOST

Najstalnija stvar na našim prostorima je nestalnost. Okrećemo se kao što di-džej vrti ploču. Naselili smo Balkan u VII veku, mesto geopolitički nestabilno, gde svaka horda i vojska prođe. U Engleskoj imate porodična stabla neprekinuta hiljadu godina, što kod nas nikako nije slučaj. Zato nam se razlikuju mentalne konstrukcije. Za nas je svaka sezona potpuno nova, svaka vlast počinje iz početka i ruši sve prethodno. Mi nismo kao saher torta, lepo naslagani slojevi koje posle možeš da sečeš, nego smo kao činija špageta: sve je umotano i uvaljano u crveni sos, krv. Mi smo kao Vikipedija, svako piše svoje parče. Otud ona izreka, dva Srbina, tri političke partije.

SMRT

Englezima je nepojmljivo da je smrt toliko blisko povezana sa našim životom. Potpuno ih šokira da mi jedemo na grobljima. Ja im pričam o zadušnicama, izađe se na groblje, postave se krpe na grobove i iznesu se svakakve đakonije, i jede se, naravno, u čast preminule osobe. I mi potpuno srećno sedimo na mestu smrti i krkamo!

Kako možeš da jedeš na groblju? Mogu, jer je normalno, jer je nama smrt potpuno normalna.

Ako pogledate koliko smo ginuli u ratovima, odmah ste saglasni sa sjajnom mišlju Dušana Kovačevića: „Postoji pet godišnjih doba u Srbiji – zima, proleće, leto, jesen i rat…“

ŽRTVE

S druge strane, imamo mit o žrtvama. Patnja je stalno u našem životu, počevši od detinjstva i govora roditelja: “Ja sam u tvojim godinama išao 10 kilometara peške do škole po ciči zimi i snegu, uzbrdo do tamo i nazad”! To se kod nas prenosi porodično s kolena na koleno, kao neko zlatno posuđe.

Srbi patnju uzimaju kao stalni satavni deo svog života nerealno je uveličavajući do mitskih dimenzija, i po tome su slični Jevrejima, kako je to zapazio jedan izraelski pisac.

MUDROST

Kod nas nema lake rasprave. I kad nikog ne znaš, odmah ulaziš sa njim u razgovor o životu i smrti, i to o najdubljim aspektima života i smrti. U Srbiji postoji jedna vrsta atemporalnosti.

Vreme ovde sporo protiče na mnoge načine. I dalje je u kafićima ista muzika kao i 70-ih i 80-ih, kao neki zatvoreni sistem. I atemporalnost u smislu da, ako se sa nekim prijateljem ne vidiiš 10 godina, kad ga ponovo sretneš onda, kao da si maločas otišao iza ćoška da kupiš cigarete, nastavljaš razgovor s njim tačno na rečenici na kojoj ste davno stali.

Ako mi išta u Engleskoj nedostaje, to su naše kafane, u kojima, paradoksalno, vremena (iako leti brzo leti) ima dovoljno da se sedi i priča o najdubljim stvarim, bez žurbe. Po tome našim kafanama ne mogu prići ni francuski bistroi.

NADREALIZAM

Kad se spoji smrt i nestabilnost, dobija se stanje slično snu – automatska nadrealnost. Zbog toga mislim da oblik našeg društvenog uređenja nije ni komunizam, ni socijalizam ni kapitalizam- već nadrealizam. Kao svakodnevna pojava. Latinoamerikanci su književnosti dali magični realizam a mi smo svetu dali dokumentarni nadrealizam.

Ovde ne postoji granica između sna i jave. Prosečan dan je ili kao noćna mora ili neka vrsta divnog sna.

HEROJI

Nismo u stanju da se odredimo da li smo heroji ili žrtve. Mitovi o herojstvu se kod nas prelamaju kroz nekoliko stvari. Prvo, Marko Kraljević, koji je u principu vestern lik – Klint Istvud samo u srednjem veku i sa buzdovanom. Pa onda cela priča oko vođa. Karađorđe na koga mislimo kao na stamenog koji hoće da se bije, a ne razmišljamo o njemu kao o čoveku koji je doneo zakonik kojim se “zabranjuje lov na veštice, da se Srbima beli svet ne smeje”.

Kod nas se i dalje priča da smo sprečili Turke da osvoje Evropu i da smo za vreme Drugog svetskog rata zadržali preko 40 divizija nemačkog rajha. Uspesi Tesle i Pupina nisu nam dovoljni- ima nas koji veruju da je Mileva, a ne Albert Ajnštajn, napisala teoriju relativiteta.

I kad smo tako svet zadužili logično je što mislimo da postoji velika nepravda i zavera i da nas neko stalno zakida.

KONTROLA IMPULSA

Brecanje je u Srba uobičajen način komunikacije. Imamo slabu kontrolu impulsa, uvek prvo uradimo, istresemo se, pa tek onda razmislimo. Kontrola impulsa je deo kulture, obrazovanja, politike, deo komunikacionog i dijaloškog diskursa.

Dva modela nastupa najčešće se ponavljaju. Jedno je totalno ogorčenje životom, sa stavom “niko me ne sluša“ i onda ja udarim u moju priču, koja nema veze sa pitanjem, koja je prepuna emocija i taj narativ mora da ispuca do kraja inače se osećam nesrećno. S druge strane imate aroganciju- nekoga ko je potpuno nenaviknut da sluša mišljenje drugih ljudi i ko sa pozicije vlasti potpuno arogantno zanemaruju pitanja ili tuđ komentar.

SUJEVERJE

Jedan od načina ispoljavanja naše iracionalnosti su praznoverice i sujeverje.

Najveći neprijatelj Srba, veći od masona, Vatikana ili NATO-a je – promaja. Prisustvovao sam tuči u autobusu na putu za Smederevo koja je izbila zato što je neko otvorio prozor, a vreli vazduh je ušao u autobus. Srbi ne vole nikakav pomeraj vazduha između dva prozora. Smatraju ga smrtnom opasnošću. Kod nas se od promaje i najokoreliji plaćeni ubica boji više nego bilo čega na svetu. Moja žena, na primer, bila je veoma iznenađena kada je ustanovila da dijagnoza upale jajnika u Engleskoj ne postoji.

Meni u Engleskoj ipak nedostaju naši rituali poput gledanja u šolju, ili magijskog kuckanja u drvo radi otklanjanja opasnosti nastale pominjanjem bilo kakve loše stvari.

ŽILAVOST

Ovde se stalno priča da ništa ne valja, da nemamo dovoljno sopstvenih resursa za napredak…

A ustvari mogli bi da baš paradokse i psihološko bogatstvo našeg karaktera pretvorimo u fantastičnu umetnost i kreativno ispoljavanje. Da razmislimo o konceptu tzv. “džugad” inovacija- siromašnih inovacija. Potekao iz Indije , Kine i Afrike postaje velika stvar na Zapadu. Mnoge vodeće svetske kompanije počinju da primenjuju siromašne inovacije. Šta to znači? Da situaciju ekstremnog ograničenja i ekstremnog nedostatka resursa iskoristiš kao kreativnu priliku da promeniš način razmišljanja i način na koji kreiraš stvari. To je ono što mi treba da shvatimo i primenimo.

HUMOR

Postoji ta izmeštena realnost-nadrealnost, ali naš humor ima mnogo veću satiru nego engleski. Zbog satiričnih aforizama ljudi su kod nas išli u zatvor.Tu je i naša potpuna zanešenost u proslavljanju. Mi stvarno jesmo cveće sa ivice groba, samo malo više moramo da se fokusiramo na cveće, a malo manje na grob.

Izvori: Blic i Bašta Balkana

Redakcija infokraljevo.com
Redakcija

Ostavite odgovor