O jeziku – iz pogovora Prvog srpskog TWITT kuvara

Vašoj pažnji preporučujemo izvanredno slovo o jeziku iz pogovora Prvog Srpskog TWITT kuvara književnika Slobodana Stojićevića.

***

Jezik se s vremenom menja. Neke reči nestaju, druge nastaju. A dešava se i da reč opstane, ali joj se promeni značenje¹. To je sasvim prirodno, ali je nešto sasvim drugo kada se posredstvom moćnih sokoćala nameću nakaradan rečnik i nakaradni oblici ponašanja, koje sa televizijskih ekrana i drugih glasila upijaju nova pokolenja. Zato nije čudo da današnja deca, omladina a i mnogi stariji, ne plaćaju gotovinom, već kešom, ne putuju na odredište već na destinaciju, ne kupuju već šopinguju, ne padaju u nesvest već kolabiraju, nemaju kijavicu već influencu, ispraćaj im nije bio izvanredan nego – najkul, nije obožavalac već fan, nije plakat već flajer i tako dalje i tako dalje.

Otuda, pokazalo se neophodim da ovoj knjižici dodam ne samo Rečnik manje poznatih reči (naših, ne stranih), već i da u mnogim podbeleškama objašnjavam ko su pojedine ličnosti (ili pojmovi) koje bi prosečno obrazovanim ljudima morale biti poznate. I to zbog toga što je znanje palo na najniže grane². Gledao sam nedavno na televiziji anketu na ulici jednog našeg grada (neću reći kojeg, jer drugačije nije ni u drugim mestima), gde je novinar pitao prolaznike znaju li ko je Branislav Nušić. Od sedmoro učesnika – niko nije znao da odgovori. Jedan student je čak rekao da je Branislav Nušić – slikar. Da nisam gledao svojim očima, teško bih poverovao da je to moguće.

Branislav Nušić

Ova knjižica, zapravo njen jezik i izbor jela, verujem, kišna je kapljica u moru belosvetske pounijaćene kulture koju simbolizuju, primerice, Hari Poter, Mekdonalds, koka-kola, Brus Vilis, Kim Kardašijan… U moru ponižavajućeg i tužnog, majmunolikog podražavanja načina života i sistema vrednosti gospodara sveta koji kinje i po svome mese negda slobodne narode. I još traže da se potlačeni povodom toga zahvaljaju i naglas raduju.

Ako ova knjiga, štampana u hiljadu primeraka, samo jednog čitaoca navede da se zamisli i da drugačije nego do tada pogleda na svoj jezik, hranu i svako drugo sopstvo, smatraću da je cilj ovog rada postignut.

Na mnogim mestima u štampi, na internetu i društvenim mrežama, kada se raspravlja o jeziku, često se pominje knjiga „Zaveštanje Stefana Nemanje“³ i tvrdi da ju je napisao Stefan Nemanja. Moj prijatelj Mile Medić, pisac knjige, nikada nije tražio ispravku.  Zašto? – pitao sam ga. – Važno je da se  knjiga čita. – odgovorio mi je. A kada sam mu jednom prilikom rekao da je naš jezik bogatiji zato što ima turcizama, uzvratio je pitanjem: – Da li je švedski siromašniji zato što ih nema?

Gde smo dospeli u čuvanju i negovanju srpskog jezika, dostojanstva, negovanju sopstva, najbolji primer dao nam je pisac Žan Ditur (Jean Gwenaël Dutourd, 1920 – 2011, Pariz), član Francuske akademije (l’ Académie française), prijateljski „ošamarivši“ Srpsku akademiju nauka i umetnosti koja ga je obavestila da je primljen u SANU:

Jean Gwenaël Dutourd

„Gospodo,

Zahvaljujem Vam, se na vašem pismu od 1. novembra o.g.

Ja ga nisam čitao jer je napisano na engleskom ili američkom jeziku. Kao general Degol, koji je bio moj mentor u domenu politike i ja odbijam da razumem taj hegemonistički jezik čija opšta upotreba može da učini da evropske nacije izgube svoju dušu.

Moram da Vam priznam da se čudim da Srbija, koja je imala dovoljno razloga da sepožali na SAD ovih poslednjih godina, nije sebi nametnula obavezu da odbije njihovu jezičku kolonizaciju.

Koliko god bih bio srećan da sam primio od Vas pismo napisano na Vašem lepom srpskom jeziku, toliko sam bio razočaran što ste mi se obratili na jeziku trgovaca i reklamnih agenata.

Sa svim mojim žaljenjem, ja Vas, Gospodo, pozdravljam.“

PODBELEŠKE:

1) Iz pesme Kraljević Marko ore drumove:
„O moj sinko, Kraljeviću Marko,
ostavi se, sinko, četovanja,
jer zlo dobra donijeti neće…“

Čet je u današnjem vremenu reč koja se odnosi na interaktivnu komunikaciju između dva ili više korisnika u realnom vremenu na internetu. Kada se dvoje ili više njih tako dopisuju, oni četuju. Majka Kraljeviča Marka svakako nije nagovarala sina da se mane računara, već borbenih poduhvata sa četom delija.

Kraljević Marko

U komediji Običan čovek (Dela Branislava Nušića, knjiga V, strana 18, Izdanje NIP Jež), dijalog koji sledi danas poprima drugačije, pomalo lascivno značenje:

VIĆENTIJE: Pa eto vidiš, našao sam ženu takvu kakvu sam želeo i, pravo da ti kažem – što da krijem, gotovo sam svršio.
ARSA: Svršio?
VIĆENTIJE: To jest, nisam potpuno svršio, ali u stvari to je svršeno. Pitao sam lepo ženu, i ona mi je lepo odgovorila.

Tako i u narodnoj pesmi Tri sužnja :

„Mene, braćo, jeste najžalije:
skoro sam se junak oženio,
ostade mi u dvoru ljubovica
ni ljubljena, niti milovana,
ni karana, niti sjetovana,
to je mene sada najžalije.“

2) Prema kazivanju profesora, danas nije retkost da đaci tvrde da je Dobrica Ćosić napisao Tihi Don, da za Janka Veselinovića kažu da je bio hajduk, a Koštana ih nervira jer je pisana na vranjanskom jeziku. Umesto Šekspira pisac broj jedan za današnju generaciju tinejdžera je Paulo Koeljo, a omiljene knjige su Hari Poter, Gospodar prstenova, Sponzoruše i Alhemičar. Kada kupuju dela domaćih autora, uglavnom biraju Anabelu Basalo, Isidoru Bjelicu, Mirjanu Bobić Mojsilović, a Ivu Andrića, Lazu Lazarevića ili Branka Ćopića kupuju kao poklon starijim rođacima. (Blic, „Ana Karenjina je neka žešće dobra riba“, 12. januar 2009. godine).

3) Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod – izgubi li jezik, zemlju, dušu? Ne uzimajte tuđu reč u svoja usta. Uzmeš li tuđu reč, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potuđio. Bolje ti je izgubiti najveći i najtvrđi grad, nego najmanju i najneznatniju reč svoga jezika. Zemlje i države ne osvajaju se samo mačevima, nego i jezicima. Znaj da te je tuđinac onoliko osvojio i pokorio, koliko ti je reči potkrao i svojih naturio.

Narod koji izgubi svoje reči prestaje biti narod. Postoji, čedo moje, bolest koja napada jezik kao zaraza telo. Pamtim ja takve zaraze i morije jezika. Biva to najčešće na rubovima naroda, na dodirima jednog naroda s drugim, tamo gde se jezik jednog naroda tare o jezik drugog naroda. Dva naroda, milo moje, mogu se biti i mogu se miriti. Dva jezika nikad se pomiriti ne mogu. Dva naroda mogu živeti u najvećem miru i ljubavi, ali njihovi jezici mogu samo ratovati. Kad god se dva jezika susretnu i izmešaju, oni su kao dve vojske u bitki na život i smrt. Dok se god u toj borbi čuje i jedan i drugi jezik, borba je ravnopravna, kad počinje da se bolje i više čuje jedan od njih, taj će prevladati. Najposle se čuje samo jedan. Bitka je završena. Posle izgubljenog jezika nema naroda. Znaj, čedo moje, da ta bitka između jezika ne traje dan – dva, kao bitka među vojskama, niti godinu – dve, kao rat među narodima, nego vek ili dva, a to je za jezik isto tako mala mera vremena kao za čoveka tren ili dva.

Zato je, čedo moje, bolje izgubiti sve bitke i ratove nego izgubiti jezik. Posle izgubljene bitke i izgubljenih ratova ostaje narod. Posle izgubljenog jezika nema naroda. Jezik je, čedo moje, tvrđi od svakog bedema. Kad ti neprijatelj provali sve bedeme i tvrđave, ti ne očajavaj, nego gledaj i slušaj šta je sa jezikom. Ako je jezik ostao nedirnut, ne boj se. Pošalji uhode i trgovce neka duboko zađu po selima i gradovima i neka samo slušaju.

Tamo gde odzvanja naša reč, gde se još glagolja i gde se još, kao stari zlatnik, obrće naša reč, znaj, čedo moje, da je to još naša država, bez obzira ko u njoj vlada. Carevi se smenjuju, države propadaju, a jezik i narod su ti koji ostaju, pa će tako osvojen deo zemlje i narod kad – tad vratiti svojoj jezičkoj matici i svome matičnom narodu. (Iz knjige Mileta Medića Zaveštanje Stefana Nemanje).

Redakcija infokraljevo.com
Redakcija

Ostavite odgovor