Slobodan Stojićević o hrani u „Prvom srpskom TWITT kuvaru“

Spravljajući svoju najnoviju knjigu „Prvi srpski TWITT kuvar“ sa 67 recepata starih jela Slobodan Stojićević je pred njenim vratima, umesto uvoda napisao pesmu koju je nazvao (Umesto aperitiva), a u pogovoru je dao refleksiju o srpskoj hrani. Evo najpre refleksije, potom ide pesma.

O hrani

Srbija nije u svetu poznata po nekoj baš osobenoj hrani jer je bila pod uticajem raznih osvajača, najduže Turaka. Ali od svega toga ostalo je ipak jela, zaboravljenih ili retkih, koja su nastala na osnovama izvornih, kasnije više ili manje izmenjena. A ona koja su baš naša, nastala iz sirotinje (kao pica u Italiji) gube se u vremenu gubljenja svake naše osobenosti. Kultura hrane je deo kulture naroda. Kaži mi šta jedeš da ti kažem ko si. Ako je to istina, sudeći po tome šta sada jede Srbija, mi smo niko i ništa. Ne, ne govorim o pojedincima, etno – kuvarima i kafanama, već – kao što sam napisao – Šta jede Srbija?

U najskupljim restoranima i hotelima u Beogradu jedu se svetski specijaliteti pa se ne razlikuju od takvih bilo gde u svetu. Tako je i sa kioscima brze hrane: hamburgeri, hot-dog, giros… Mekdonalds je isti i u Pekingu i u Zimbabveu, Albaniji ili Beogradu. Po srpskim kafanama unutar Srbije najčešće se može jesti pečenje i roštilj. Ali toga ima i u Makedoniji, Bugarskoj, Bosni… Na prste mogu da se izbroje kafane sa škembićima, pihtijama, glavom u škembetu, leskovačkom mućkalicom, belim bubrezima, kapamom, sarmicama u jagnjećoj maramici, pilećim paprikašem, projom, lepinjama od crnog brašna iz furune na drva, svadbarskim kupusom, prokulama, vurdom i belmužem, piletom ili jaretom u blatu… itd., itd. Neće vas ponuditi rasolom kao napitkom. Ni vodljikom. Za doručak u hotelima neće vam izneti srpski kačamak sa mlekom ili sirom. Za prejelo čvarke ili vruć krompir ispod sača. Umesto torte ili mocart kugle, neće vam ponuditi pečenu jabuku iz rerne, suve šljive sa orasima. (To se malo gde jede po kućama. Novije generacije za više od polovine navedenih jela nisu ni čuli.)

Tako putnik namernik iz daleka (iz Amerike na primer) neće znati, neće se sećati u kojoj zemlji je bilo, jer je jeo i pio ono čega ima i kod kuće. Jer se sporazumevao na engleskom, na tom jeziku su i svetleće reklame, firme razne, svi su odevani u odeću kakva je i u njeogovoj zemlji, iste su i frizure, prosjaci, kockarnice, poslovna pratnja, klošari, bogataši, narodne kuhinje u kojima se siromasima besplatno deli čorbuljak… Po čemu će stranac da upamti da je bio u Srbii? Ostale su samo prirodne lepote koje nismo uspeli da uništimo.

Preživevši mnoge istorijske poraze, okrivljeni i oklevetani, nepriznati, osiromašeni, ostavši bez sinova, kćerki, unuka koji su ili nastradali u ratovima ili se raspršili po svetu u potrazi za normalnim životom, Srbi su uglavnom izgubili samopouzdanje i želju da se pohvale nečim svojim, nacionalnim. Nije malo broj onih kojima se ne mili ni da kažu da su iz Srbije. Kada se tome doda svesni ili podsvesni stid zbog seoskog porekla, nisu retki ni oni koju okreću glavu čak i od vrednih dela narodnog stvaralaštva u koje spadaju i kulinarska umeća. Na pomen čorbastog pasulja pokondirene tikve će napraviti prezriv izraz na licu, kao i na pomen bilo kojeg od jela koja sam prethodno naveo kao nestala iz naših kafana, pa i iz kuća. Radije će podražavati narode koje smatra vrednijima, u svemu, pa i u hrani, ne shvatajući da ih ti narodi zbog toga neće poštovati. Naprotiv.

Kako poštovati čoveka (pa tako i narod) koji samoga sebe ne ceni čak ni zbog onoga čime bi se svako drugi ponosio?

Ovih 67 recepata deo su baštine naših predaka. Pripremite neki od njih. Jednostavno je, ukusno, ali i više od jela: svaki je u stvari lek protiv nestajanja. Mi tako izvlačimo jelo iz zaborava, a ono nas spasava od bezličnosti.

(Umesto aperitiva)

Mnogo volim tvit (tweet)
To mi rađa apetit.
Volim kad je nešto kratko
I bez mnogo reči
Onda kuvam slatko
Nemož’ niko da me spreči.

Pečeni šećerac, tučeni prebranac, secavac,
i tandara-mandara, cicvara i popara
i čorbica tamburica.
Sve to vrca kad se čalabrca.
Pa salata trkalica, u slaninini prepelica,
Pogačica slana,
To je naša hrana.

Kad grune suša, najbolja je čorba jajaruša.
Jaja sa renom, međutim, jedem samo sa ženom.
Dočim, kašu od bundeve sa medom
Srčem isključivo sredom.

Seljački spanać, zna se,
samo uz pečeno prase.
Ćufte od pasulja volijem bez ulja
mamine ćufte,
reči nema,
to niko ne ume da sprema.

Prošao sam mnogija sela,
Ali ni tamo nema starih jela,
I sad, kad odem u Mionicu,
Nude mi picu.
U Kraljevu, pod oblacima smoga, prodaju brda hot-doga.
Nema sarme, pihtija nema,
Niko starinsko ne sprema.

Moje srce jako želi
ono
Što su moji preci jeli.

Redakcija infokraljevo.com
Redakcija

Ostavite odgovor