Mošo Odalović dobitnik Žičke hrisovulje za 2017. godinu

Žiri za dodelu nagrade Žička hrisovulja, u sastavu: Živorad Nedeljković (u svojstvu prethodnog dobitnika), Dejan Aleksić, Ana Gvozdenović, Miloš Milišić i Dragan Hamović (predsednik), jednoglasno je doneo odluku da dobitnik Žičke hrisovulje za 2017. godinu bude pesnik Mošo Odalović „zbog čiste duhovne radosti u pesmama za decu i bezazlene“.

Priznanje sačinjavaju unikatna zlatopečatna povelja i ikona Preobraženja Gospodnjeg, kada se uručuje dobitniku u Žiči. Književnom delu dobitnika posvećuje se zbornik radova sa skupa koji se održava u okviru manifestacije Žički duhovni sabor, Preobraženje 2017.

U Kraljevu, o Spasovdanu 2017. godine

Obrazloženje

Poezija Moša Odalovića uglavnom ukida granicu između poezije za decu i poezije za odrasle, što podrazumeva i davnašnji, ali i sasvim moderan kvalitet. Činilac iskonske, mitske neposrednosti naglo je dobio na ceni u doba modernog preispitivanja poezije, a detinjstvo (kao otac čoveka) ušlo je u fokus novih pesničkih sagledavanja. Mošo Odalović peva sa živahne stajne tačke detinjstva. U detinjstvo tegobno i u košnicu svoje mnogočlane porodice smešta svoj lični lirski mit, kao i oduševljenje što se stalno obnavlja. Figure bliskih, a naročito majke – čiji lik uverljivo uzrasta do bogorodičinog prvolika – čine finu sakralnu potku ove poezije. Jer čovek je, prema pesniku, „zrnce vasione“ i kosmonauti nemaju šta da pronađu u previsokim visinama, mimo onoga što su mogli u neposrednom životnom okruženju, među svojima.

Odrastanje i zrevanje na bazičnom i stradalnom prostoru srpskog predanja i savremenosti utiskuje u pesme Moše Odalovića dodatni, dubok, ali ne i taman ton. Iz ovih pesama mestimice dopire miloglasje staroštokavskog govora i dah srpskoslovenske osnovnosti kojoj se divio i avangardist Rastko Petrović. S podrazumevanim epskim Kosovom kroz Odalovića progovara lirsko Kosovo, najpre kroz uposlenu drevnu simboliku pčele. Kao u starosrbijanskim usmenim pesmama, ljudi su pčele što se okupljaju u hramu-košnici, u liturgijskom bruju, a pčele su i posrednici između rajske onostranosti i ove strane života.

Mošo Odalović

Iz takve tradicijske podloge mogla je uzrasti Odalovićeva vizija Žiče kao čeda pčelinjeg truda i ljubavi, jedan od najizrazitijih dometa njegove nepatvorene lirske duhovnosti, što sagovornike isprva traži u deci, a potom i u onima što se bezazlenstva nisu odrekli.

Dragan Hamović

Momčilo Mošo Odalović je rođen 1. aprila 1947. godine u Starom Grackom kod Lipljana na Kosovu. Osnovnu školu pohađa u zavičaju, gimnaziju u Kosovskoj Mitrovici. U Prištini studira književnost, potom radi kao novinar lista „Jedinstvo“ i uređuje dečji list „Đurđevak“. Već dugo živi u Smederevu.

Važnije knjige poezije i proze: Mama je glagol od glagola raditi (1986), Neko je ukrao lastu (1987), Vetar mi odneo pantalone (1991), Lirski poker (sa D. Trifunovićem, Lj. Ršumovićem i D. Radulovićem, 1994), Tako je bilo, pčele mi (1995), Jabuko mirisna (1997), Kosovčice (1998), Petorica iz srpskog (sa D. Trifunovićem, D. Erićem, Lj. Ršumovićem i D. Radulovićem, 1999), Zavičajni bukvar (2001), Čarolije raznolije (2004), Popravljamo nizbrdice (2006), Gde je lampino dete (2008), Žiča pčelino čedo (2009), Molitva za mamu (2011), Tvoja zvezda budalica (2014), Dobro jutro, Velika Hočo (2017).

Za književni rad dobio je, pored drugih, i ove nagrade: Vukovu, „Desanka Maksimović“, „Gračaničku povelju“, „Lazar Vučković“, Politikinog zabavnika, „Neven“, Zmajevih dečjih igara, „Zlatni ključić Smedereva“…

Redakcija infokraljevo.com
Redakcija

Ostavite odgovor