Čovek od čelika iz Kraljeva uspeva u Americi

Kraljevčanin Mladen Simović piše o svojim iskustvima, životu i radu u Americi. Objavljujemo njegovo pismo u celosti.

 – Iskreno da kažem, ja nikada nisam imao plan, samo sam želeo otići negde, oprobati se u nekom drugom sistemu. Jedna od stvari koje sam radio na planu odlaska je prijavak za takozvanu lutriju za zelenu kartu, i nakog trećeg puta sam bio izvučen. Nakon prolaska lekarskog pregleda i razgovora u ambasadi, dobio sam iseljeničku vizu a nakon dolaska u SAD i zelenu kartu kao i sva ostala dokumenta. To prijavljivanje mi nije bilo toliko bitno, ništa me nije koštalo da probam ali se nisam posebno uzbuđivao. Ako bude bude, ako ne, ne bih puno žalio. Usput sam radio na drugim stvarima sa istim ciljem.

Po prirodi stvari, najlakše mi je bilo ići negde gde pričam jezik, jer od stranih jezika tečno pričam engleski dok nemački, ruski i španski mogu da koristim samo u nekoj neobaveznoj komunikaciji. Prvenstveni cilj je bilo oprobati se negde, iako sam dete siromašne porodice i kasnije samohrane majke, nikad mi nije falilo, uvek sam uspeo da kao dobar student dobijem stipendija puno više nego prosečna plata u Srbiji a kasnije i da nađem posao koji je bio dosta dobro plaćen nego ta famozna prosečna plata. Pred odlazak u Ameriku sam radio u EPS-u, u HE Zvornik kao vodeći inženjer. Primanja su bila dobra ali ipak je bilo to samo malo bolje od većine u Srbiji ali ne dovoljno za nešto što bi većina nazvala normalan život a i na tom poslu sam propadao i kao inženjer a i kao čovek. Puno je stvari koje su mi smetale, od međuljudskih odnosa do kvaliteta života u malom mestu, daleko od kuće. Kao mašinski inženjer nisam imao mesta u Srbiji gde bi dobro zarađivao i napredovao kao čovek i kao profesionalac.

Pored toga, nešto što mi je oduvek smetalo jeste učmalost i jadnost ljudi u Srbiji. Većina će se naći uvređenim ali to je istina. Svi gledaju nešto da smuvaju, ne bi nikako da zaista nešto promene kod sebe i nikako ne veruju da neko svojim radom može recimo da dobije posao u EPS-u a da nije imao vezu. Sistem moralnih vrednosti je uništen. Prvo pitanje na razgovoru za posao u HE Zvornik je bilo: „Ko je tebi veza?“. Niko mi ni dan danas veruje da mi je ponuđen posao a ne da sam ja nekog vukao za rukav. Ja sam samo bio na pravom mestu u pravo vreme, rizikovao nekim izjavama i dobio ponudu.

U traženje posla sam krenuo 4-5 meseci pre odlaska u Ameriku tj. čim sam dobio vizu. Od mnogo poslatih prijava bilo je nešto odgovora i dopisivanja ali zbog manjka praktičnog iskustva, imao sam godine staža ali ne i dovoljno pravog iskustva inženjera, na tome se i završavalo. Jedina prijava za posao koja je otišla i do razgovora preko skajpa jeste u firmi u kojoj sada radim. Kako sam zadovoljio na tom razgovoru, dogovor je bio da dođem na razgovor za posao uživo čim dođem u Ameriku. Kako sam u Ameriku došao polovinom novembra, taman pred njihov Dan Zahvalnosti, razgovor su mi zakazali tek u prvoj polovini decembra. Tih nekoliko nedelja sam uživao u Njujorku, razgledao i trošio ušteđevinu koju sam poneo sa sobom. Nisam shvatao da nemam plan B ukoliko taj posao ne dobijem. To je bio moj medeni mesec u Americi. Otišao sam na intervju i nisam dobio posao. Tada sam mislio da sam bio i nadmen i da je to jedan od razloga što nisam dobio posao. Tek ću kasnije shvatiti da jednostavno nisam bio dobar za tu poziciju. Vratio se u Njujork i kako nije puno ostalo novca, krenula je borba da se nađe bilo kakav posao a oko nove godine retko ko zapošljava, posebno kada prođe „njihov“ Božić jer je mnogo manje posla. Menjajući poslove nisam odustajao od traženja posla inženjera, čak šta više traženje inženjerskog posla je bio moj drugi posao.  Inače u Njujork sam došao samo što je za Njujork najjeftinija karta bila, a kako nemam nikoga u SAD, nisam imao ideju gde drugde. Moj problem je bilo što nisam imao puno pravog iskustva uopšteno a pogotovo što nisam imao iskustva u SAD a nisam imao ni njihovu diplomu. Većina firmi ne traži da se diploma verifikuje, nego znaš ili ne znaš da radiš ali je teško doći do razgovora za posao. Veće firme imaju i računarske programe koji vrše prvi krug selekcije. Program pregleda radne biografije i na osnovu ključnih reči izabira one koji prolaze u dalju selekciju. Nakon toga pregleda ih neko iz ljudskih resursa i obično po biografiji potroši par sekundi do par minuta. Zato je teže išlo sa traženjem inženjerskog posla. Pronašao sam jednu neprofitnu organizaciju koja pomaže školovane migrante u SAD da dođu do posla u svojoj struci. Oni su mi dosta pomogli oko pisanja profesionalne biografije i spremanja za razgovore za posao.

Albani, SAD

Nostalgija je bila veliki problem, možda je još uvek jeste ali ređe. Kako se bavim trčanjem i tamo sam trčao, nisam odustajao od toga i samo trčanje mi je pomoglo da se psihički ojačam. Trebalo se navići da je sve drugačije, čak i način kako se ključ ubacuje u bravu, za nas je to naopako jer ovde ravan deo ključa ide na dole. Učlanio sam se u Njujorški klub uličnih trkača, tj. New York Road Runners, to je klub koji organizuje Njujorški maraton i cilj je bio kroz neki program trka da se dobijem mesto na maratonu. O svojoj prvoj ljubavi, padobranstvu nisam mogao da razmišljam puno jer jednostavno nisam mogao da ga priuštim. Život u Njujorku je preskup i većina ljudi deli stan sa nekim. Život u Njujorku je mnogo drugačiji od onoga što ljudi misle kada gledaju slike i filmove, čak i u seriji „Prijatelji“ se vidi da odrasli ljudi dele stanove. Grad je užasno ubrzan, Beograd je spor ako ga poredite sa Njujorkom. U trenucima slobodnog vremena koji nisu bili česti, trudio sam se da obilazim mesta na kojima nisam bio i na kojima nema puno ljudi. Nakon 10 meseci sam se odlučio preseliti u glavni grad Njujork države, Albani, jer mi je trebalo da se sklonim od sve te gužbe Njujorka grada. Albani je dosta sporiji mada je skoro kao Beograd veliki. Tu sam još više trčao, napokon našao stan da živim sam i radio u predstavništu za „Nisan“, prvo prodavao auta a kasnije prešao na auto delove iz čistog razloga fleksibilnosti, trebalo mi je to kada idem na razgovore za posao. Tada sam dosta obišao jer sam radio na terenu i pokrivao sam veliki reon. Nije bilo loše raditi kao trgovački putnik. Upoznao sam dosta ljudi i obišao dobar deo države Njujork, Vermont i Masačusets. Posle više od godinu i po dana sam odlučio da dođem u Srbiju na duži odmor, napunim baterije i krenem opet. Tada sam imao manje ideja kako doći do inženjerskog posla ali sam ipak odlučio da u Srbiju idem samo na odmor, nikako da se vratim.

Ovde sam se preselio a ne došao na par meseci. Srbija je bila samo za odmor, kao što je i Kraljevo bilo samo za odmor dok sam se selio po Srbiji i radio poslove svuda redom. Kada sam se vraćao u SAD, još sam manje ideja imao šta i gde ali sam nekako bio mirniji, verovatno sam osećao šta sledi. Jedina ideja je bila doći u Njujork, istrčati maraton sa dvoje prijatelja iz Srbije i pričati sa jednim našim čovekom, sa kojim sam već par puta pričao o poslu u njegovoj firmi. Dan posle maratona dobijam posao kod njega, na projektovanju vodovodnih instalacija za zgrade u Njujorku. Mnogo je kompleksnije to raditi na neboderima nego na manjim zgradama ali je bilo jako interesantno mada ne mnogo plaćeno dok ne „naučim posao“. Nije to baš bio inženjerski posao ali je nešto što je moglo da vodi ka boljoj zaradi a i boljem poslu u istoj firmi ili negde drugde.  Da bude interesantnije, isti dan kad sam dobio taj posao, dobijem poruku na Linkedinu (LinkedIn) od istog čoveka sa kojim sam imao skajp intervju koji je sada potpredsednik za ljudske resurse u firmi gde sam imao taj prvi intervju za posao u SAD a koji posao nisam dobio. Naprosto nisam mogao verovati. Usledilo je dopisivanje, telefonski intervju, odlazak na intervju uživo.

Ponovo u istoj firmi ali ovaj put sam bio spreman i odlučan da ih impresioniram da mi moraju dati posao. Prvi put kada sam dolazio na intervju dobio sam odgovor praktično isti dan dok drugi put nije bilo odgovara skoro tri nedelje i tada sam sve više bio siguran da sam dobio posao. Ovde je praksa, da kada neko dođe do poslednjeg kruga, javi mu se bilo da je dobio posao ili ne. Ako nije dobio posao obično to bude isti dan ili svega dan dva posle razgovora. Meni su javili dan pred novu godinu da sam dobio posao i ponuda je bila dosta veća neko što se očekivalo. Kasnije sam saznao da je moj sadašnji šef bio toliko impresioniran da je većom ponudom plate hteo da osigura da ću ponudu prihvatiti. Ovde je sasvim normalno odbiti ponudu za posao, jer se na razgovoru za posao kandidat ocenjuje firmu a firma kandidata.

Počeo sam raditi u januaru 2016. godine kao mašinski inženjer – projekt menadžer u malom gradu Tifin u Ohaju. Moja firma se bavi proizvodnjom mašina koje hladnim kovanjem prave vijke, navrtke i ostale male delove. Praktično na jednom kraju ulazi metalna žica a na drugom ispadaju svi ti delovi, od par desetina do šest sedam stotina u minutu. Posao ne obuhvata samo čisto inženjerstvo nego i komunikaciju sa svim strukturama u firmi kao i sa klijentima, davanje ponuda za remonte. Pre neki dan sam proslavio prvu godinu u firmi. Čak sam dobio i čestitku (novčanu) od firme. Oni imaju običaj da za Božić i godišnjice rada daju novčane čestitke. Puno sam naučio i firma je zaista dobra i za Evropske uslove a ne samo Američke. Imaju dosta stvari koje većina firmi u Americi nema. Recimo bolovanje nije nešto što je normalno u Americi, većina firmi ga nema uopšte dok neke daju samo neplaćeno odsustvo u slučaju bolovanja. Ovde ga imam do 5 meseci i plata je 100%. Znam da je 5 meseci mnogo manje nego u Srbiji ali ipak ima neke sigurnosti. Plata je na dve nedelje i nema govora o kašnjenju. Svaki drugi petak je na računu. Inače koliko je ozbiljna firma govori i činjenica da sam 7 meseci bio na obuci i za to vreme sam primao punu platu a da sam jako malo radio, više je to bilo učenje. Deo obuke je bio da radim i sa majstorima koji rasklapaju i sklapaju mašine, tako da sam par meseci radio uporedo sa njima. Svi su se iznenadili kako je neki stranac uspeo tako da se približi radnicima. Ljudi su svuda isti, ukoliko pokažeš poštovanje, poštovanje i dobiješ, makar od većine koja se i ponaša kao ljudi.

Tifin, SAD

Ako bi poredio sa poslom u Srbiji, makar sa onima koje sam radio u privatnom sektoru (Radijator Kraljevo i Brodogradilište Begej u Zrenjaninu) iskreno ne vidim puno toga šta je drugačije. U Srbiji se puno radi kao i ovde s tim što se ovde može živeti od svog rada. Ne kažem da je lako ali se može živeti. Razlika je da ovde većina majstora ima svoj ručni alat pa zato i čuvaju bolje, veći alat je firmin koji se isto tako čuva jer svi znaju da od toga kako stoji firma zavisi da li će oni imati posla. Najveća razlika rada u Srbiji i Evropi uopšte i SAD je odmor, ovde se dobija jako malo odmora. U nekim firmama ga i nema ili nije plaćen. Ja imam 2 nedelje plaćenog odmora. Pored toga oni nisu u obavezi da ne rade praznike, i ako se radi na praznik uglavnom se ne plaća ništa više. To nije slučaj u mojoj firmi, samo par manjih praznika se radi ali se zato za druge koji padaju na utorak ili četvrtak dobije još jedan dan pa se spoji sa vikendom. Ukoliko se zakazani neradni praznici ipak rade, to se plaća više i dobije se slobodan dan u tom platnom periodu.

Sve se promenilo od kako sam počeo da radim ovde, puno više zarađujem, kupio sam nov auto, doduše na kredit ali je dobar deo već otplaćen. Nov padobran i drugu padobransku opremu sam kupio nakon samo par meseci rada, delom uštedeo a deo je bio bonus u iznosu jedne plate nakon 3 meseca rada. Puno se aktivnije bavim i trčanjem, prošle godine sam istrčao 3 maratona, 6 ukupno u životu. Puno sam proputovao za ovih godinu dana, verovatno bih i više da imam više slobodnih dana. Život u malom mestu mi jako odgovara, imam puno slobodnog vremena za hobije i druge stvari, ne gubi se dosta vremena kao u Njujorku od tačke A do tačke B a i sve je mnogo jeftinije. Ovde plaćam dvosoban stan sa garažom mnogo manje nego sobu u Njujorku. Mada da je grad malo veći, bilo bi idealno.

Nemam puno zacrtanih planova. Cilj mi je da sakupim radnog iskustva i dobijem državljanstvo, za koje ću moći da se prijavim krajem 2018. a šta će biti posle i šta ću želeti, videću. Naučio sam da u današnjem svetu nije zahvalno planirati na duge staze. Što se hobija tiče, planiram da se još aktivnije posvetim padobranstvu, da dobijem i instruktorske dozvole, koliko da mogu to imati kao dodatni posao koji će otplaćivati taj moj hobi. Plan za ovu godinu su 3 do 5 maratona i da krenem i sa triatlonima, želja mi je da do svog 35. rođendana završim i poznati triatlon Čovek od čelika (Ironman) – 3,86km plivanje, 180,25km vožnja bicikle i 42,195km tj. maraton trčanje.

Šta mi najviše nedostaje iz Srbije? To je lako pitanje, ljudi. Najviše mi nedostaje moja porodica i uži krug prijatelja.  Istina je da mi i hrana nedostaje ali se za to lako snađem, nakupujem zimnice tj. ajvara i drugih đakonija kad odem do naših radnji ali mi je najveći problem što sam daleko od dragih ljudi. Zemlja ko zemlja i grad ko grad, volim ja i Kraljevo i Srbiju ali od ljubavi se ne živi. U Kraljevu svakako ne živim od 2009. godine. Dolazio sam samo par puta na par meseci i to je to. Uvek mi je drago doći ali nekako ne vidim sebe tu. Nije problem koliko se zarađuje nego što se propada. Krajem novebra prošle godine sam bio i teško mi je videti kako je sve gore i gore. Kad odeš shvatiš da ti je sve što ti je drago u vezi nekog mesta ono što si proživeo sa dragim ljudima, ne mesto kao mesto nego uspomene.

U Srbiju bih se vratio odmah da imam šta tamo normalno da radim i da mogu normalno da živim, da rastem kao inženjer a ne samo da zarađujem traćeći vreme. Realno, šta mogu da radim u Srbiji kao mašinski inženjer a da je konstruktivno i da se mogu u tome ostvariti a da pri tome mogu normalno od zarade živeti? Sve od raspada Jugoslavije do dan danas je bilo sa ciljem što većeg uništavanja privrede, uništavanja naroda i dovođenja u situaciju da se prihvata bilo kakav posao. Strane firme neće nikad puno platiti radnika u Srbiji, jer nisu došle u Srbiju da daju pare nego da zarade, između ostalog i na jeftinoj radnoj snazi.  Na drugoj strani domaći privatnici se ponašaju čak i gore od staranaca. Skorije se neću vratiti u Srbiju, makar ne za stalno. Možda ako pokrenem neki svoj posao ali negde u inostranstvu, pa da sam malo u Srbiji a malo ovde ili bilo gde bude bio taj posao. Kako će biti videćemo.  Da nije baš najlaške ovde nije ali makar živim normalno, mogu da uštedim, da se bavim svojim ne jeftinim hobijima, da pomognem svoju porodicu i da proputujem. –

Redakcija infokraljevo.com
Redakcija

3 komentara

Ostavite odgovor