Marija Stankov – pismo iz Norveške

Kada dođe vreme da se zapitamo šta i kuda dalje sa životom često dospemo u slepu ulicu. Rođena sam u Kraljevu, gradu koji obožavam. Najlepše trenutke provela sam u njemu, svaki deo grada ima svoju priču u mom životu. Porodica, prijatelji, suprug… sve imam tu, na jednom mestu. No, to ipak nije dovoljno. Koliko god da sam se trudila da opstanem radeći deceniju i više unazad nešto je nedostajalo. Pokušala sam da nađem sreću u svemu tome, ali uvek mi je izmicala.

Norveška

I tako jednog dana suprug i ja rešimo da probamo nešto drugo i rizikujemo sve što imamo. Rešili smo da pronađemo posao u Norveškoj. Nijednog trena se nismo dvoumili oko odabira destinacije jer kada sumiramo ZA i PROTIV, Norveška ima najbolje uslove za jedan normalan život. Da malo pojasnim, kada kažem „normalan život“ ja stvarno na to mislim, želeli smo da odemo negde gde ćemo moći da radimo i da od svog rada živimo. Lako je bilo odlučiti, malo teže pomiriti se sa činjenicom da cemo možda morati da se razdvojimo i najteže je bilo naći ono sto tražimo.
Dok je on radio ja sam bila kući i svakog dana tražila oglase na internetu, svakog dana sam odgovarala na deset i više ponuda za posao. Prvo smo tražili posao za muža jer je njegovo zanimanje traženo u Norveškoj. Znam da zvuči malo neverovatno ali mi smo nakon godinu dana dobili konkretnu ponudu, tj. on ju je dobio. Ponuda je stigla a u njoj sve… radno vreme, plata, slobodni dani… sve. Nismo mogli da poverujemo, mnogo puta smo se razaočarali do tada. Zvali su nas, zakazivali razgovore za posao preko skajpa i na kraju nista. Nismo hteli da odustanemo, da se predamo jer nemamo šta da izgubimo. Prihvatili smo taj posao, Danilo je prošle godine 27.maja otišao sam, nismo znali ni gde, ni kako. Bili smo preplašeni, suze na aerodromu. Neki trenuci u životu se stvarno ne mogu opisati rečima, tuga i strah i kilometri između nas.

Norveška je ogromna, prelepa i surova. Sam iz jedne male Srbije stigao je, da se bori za svoje parče neba, za nas dvoje.

Norveška

Ugovor je dobio na tri meseca, sve je bilo super… samo što papiri nikako nisu stizali. Za nas iz Srbije važi posebna procedura za sve. U našem slučaju problem je bio poslodavac, pokušao je da Danila prevari i na kraju je u tome i uspeo. Jedina sreca dok je radio je to što je za to vreme dobio drugu ponudu za posao, za sebe i za mene. Vratio se kući, ali tek nakon pet meseci, bez papira. Malo je odmorio i opet natrag, ovoga puta zajedno.

Ja sam bila prestravljena od puta, posla, svega novog. Prvo što smo uradili bilo je da proverimo šta se dešava sa dozvolom za rad i naravno opet laži. Morali smo da idemo na novo radno mesto i rizikujemo,rekli smo šta se dešava da postoji neki zastoj sa Dačovim papirima. Imali smo sreće jer naišli samo na dobre ljude, koji su pristali da sačekamo tu u hotelu šta će dalje biti. Da nesreća bude veća, stigao je mejl – ODBIJEN. Šta sada? Sve iz početka, novi ugovor sa novim poslodavce i čekanje, čekanje koje ubija. A u Norveškoj sve se radi sporo. Oni jednostavno ne razumeju kako je to kada postoje ograničenja, ne shvataju šta znači viza, ne znaju jer ih ne zanima. I konačno, 21. januara ove godine opet mejl „Dear Applicant You have been granted a residence permit“. Sreći nema kraja, suze na sve strane, pada kamen sa srca… kamen, kamenje. To znači da ostajemo, da radimo, da stvaramo. U trenu smo zaboravili svu patnju, strah, svaku neprespavanu noć.

Ja sam morala da izađem iz zemlje, opet zbog vize ali sada više ništa nije problem jer kada se vratim dobiću dozvolu na osnovu suprugovih papira.

To za nas znači samo jedno, normalan zivot… proširenje porodice, dom, letovanje… sve one uobičajene stvari jednog uređenog života.

Norveška

Nije lako, mnogo se radi, radimo ono što smo mislili da nikada nećemo morati. Nije mi žao, uživam jer sada znam da za nas postoje mogućnosti koje u Kraljevu nismo imali. Sada se više smejemo, nema mrzovoljnih jutara… Neverovatno je kako se čovek navikne na normalne okolnosti, sve se rešava uz osmeh, svaki razgovor počinje tako. O novcu neću ni da pišem, nisam umela da se ponašam kada sam primila svoju prvu platu, nisam navikla da znam da imam i da mogu.

Trnovit put smo prošli, ali nismo odustajali. Zagrizli smo za nekim boljim životom. Nedostaje mi moj grad, nedostaje mi taj miris posle kiše ali ja nisam otišla jer nije bilo ljubavi, otišla sam jer nije bilo mogućnosti. Mislim da svi odlaze zbog iste situacije, zbog želje za boljim. Svi koji su otišli, ostali su, ma koliko da je teško, tamo negde. Podržavam svakoga ko ima volju i hrabrost da pokuša. Možda smo imali i malo sreće, verovatno. Ja idem i ostajem.

Marija Stankov
Marija Stankov

Rođena 12-og juna 1982.god u Kraljevu. Zavrsila gimnziju (društveno-jezički smer ). 2001. god upisala Pravni Fakultet u Kragujevcu ali ga ubrzo napušta. Vraća se u Kraljevo i počinje da radi u prodavnici obuće, gde ostaje deset godina. Sa suprugom 2015. odlazi u Norvešku, gde radi i planira da ostane.

Ostavite odgovor