Kraljevačke kafane koje nestaju – Lazovića kafana

Hotel, potom restoran, „Jugoslavija“ u Omladinskoj ulici odavno ne radi – u njemu je prodavnica „N-Sport“. Pri vrhu glavne ulice u bivšoj gostionici „London“ smeštena je apoteka „Benu“. Slična sudbina čeka kafanu „Zadužbina“ na kraju gradske promenade, a mi smo nekako verovali da od kafane nema boljeg leka – za čoveka. Kafana „Bela ruža“, potom „Šumadija“, na uglu Jug Bogdanove i Oktobarskih žrtava ustupila je mesto mesari „Matijević“…

Predugačak je spisak kraljevačkih kafana koje više ne rade. Jedna od njih je Lazovića kafana o kojoj pouzdani hroničar Milan Matijević piše u svojoj knjizi – Kraljevačke kafane.

Lazovića kafana beše u gornjoj čaršiji

Čedomir A. Lazović, rodom iz Oplanića, sagradio je 1914. godine zgradu kafane na uglu današnje ulice Vojvode Stepe i Kursuline. Na osnovu tapije broj 766 od 27. juna 1911. godine Čeda je kupio zemljište površine 8,29 ari od Svetozara Dilbera, delovođe esnafa u Kraljevu, za 1242 dinara. Zgrada je bila velika, sa dva krila. U sklopu zgrade bila je mehana površine 100 kvadrata, pekara i stan površine 66 kvadrata za stanovanje porodice sa četiri sobe i doksatom i četiri sobe za prenoćište. U dvorištu kafane bila je sagrađena štala koja je mogla da primi oko 20 grla zaprežne stoke.

Čeda Lazović je kao vojnik bio na dvoru kralja Aleksandra Obrenovića u službi obezbeđenja dvora i dvorskog podruma. Posle pogibije kralja Aleksandra 1903. godine, Čeda je otišao sa dvora. Izučio je mehanski zanat, nakon čega dobija uverenje na lično mehansko pravo 16. jula 1909. godine.

Sa ovim uverenjem Čeda je krenuo u obavljanje mehanske delatnosti. Plac na kome je gradio mehanu nalazio se na kraju varoši, na putu prema Lađevcima, Mrčajevcima, moravskim selima i Rudniku. Kafana je bila izgrađena na prometnom mestu. Nakon završetka izgradnje pruge Kraljevo – Raška 1934. godine u blizini kafane izgrađena je rampa pošto se pruga ukrštala u nivou sa putem.

Svi putnici koji su dolazili u Kraljevo iz pomoravskih sela ili odlazili iz Kraljeva, prolazili su pored kafane i često navraćali u nju.

Kafana je bila prostrana. Imala je 14 stolova. U kafani je radilo od tri do osam radnika: kuvarica, dva kelnera, šankista, i ardžija. Ardžija je prihvatao stoku i brinuo o njoj. Kafana je imala veliki podrum u kome su bile smeštene velike bačve i burad za piće. Kafana je dobro radila. Sve rabadžije koje su dovozile i odvozile robu svraćale su kod Čede. Njemu je u radu pomagao sinovac Ljubiša.

Čeda je kafanu držao sve do smrti, 1927. godine. Pošto nije imao dece, ostavio je u nasleđe kafanu svom sinovcu Ljubiši Lazoviću. Tokom 1935. godine Ljubiša je renovirao zgradu prema naručenom projektu sa predmerom i predračunom. Ljubiša je nastojao da kafanu drži u dobrom stanju. Uvek je imao dobra pića. Sam je proizvodio vino i rakiju. Od vinogradara iz Župe u jesen je kupovao po 100 kola grožđa. Za vreme muljanja grožđa u pomoć je dolazio ceo komšiluk, a deca su jela grožđe koliko su mogla. Proizvedeno vino je kuvano u podrumu, a od komine se proizvodila prvoklasna rakija komovica.

Lazovića kafana je imala uvek dobru kuhinju

To je privlačilo brojne abonirce da se hrane u kafani. Prosečno je bilo na hrani mesečno između 30 i 40 aboniraca, pretežno železničara, radnika Fabrike aviona i Fabrike vagona. Železničari su se hranili na kredit „do prvog“ kada su primali plate i namirivali dugovanje. U kujni su se spremala jela uvek od svežih namirnica. Hlebom se Lazovića kafana snabdevala iz pekare koja je bila u sastavu kafanske zgrade. Meso je kupovano od kraljevačkih kasapina Vukomirović Gece i Dragog Vasića. U dvorištu je bio obor za svinje i u njemu su uzgajane svinje za potrebe kafane. U kafani se točilo „Jagodinsko pivo“ koje se dovozilo u buradima. Vino se služilo u staklenim bokalima. Osim komovice u kafani se služila i druga rakija koja je kupovana od seljaka iz Oplanića, Popovića, Miločaja i Cvetaka. Držana su i bezalkoholna pića, klaker i kabeza, koja su kupovana od sodadžije Stojanovića, a malina je spravljana u kafani od sirupa koji je nabavljan iz Bosne.

U kafani su priređivane razne porodične i druge zabave, svadbe i druga veselja. Čuvene su bile zabave koje su priređivale kafedžije. Ove zabave su se odlikovale bogatim gurmanskim specijalitetima i tu se dolazilo porodično. U kafani kod Čeda često su lumpovali neki kraljevački trgovci i zanatlije koji su hteli da se sklone od pogleda čaršije. Kafana je imala bilijar sa devet rupa oko koga su se okupljali ljubitelji ove igre i brojni kibiceri. Bila je uvek dobro posećena od mušterija i prolaznih gostiju. U kafanu su seljaci iz moravskih sela navraćali kada su dolazili u Kraljevo poslom ili za vreme pijačnih dana, vašara ili sabora. Najviše su navraćali železničari koji su živeli u okolini, trgovci, zanatlije, kao i viđeni kraljevčani Slavko Dugalić, kafedžija, Milenko Radoičić, manufakturni trgovac, trgovac Živković i drugi. Kafana je bila omiljeno svratište lovaca pošto se Ljubiša bavio lovom. Kada bi lovci odlazili ili se vraćali iz lova svraćali su u Lazovića kafanu, gde su uz čašicu prepričavali doživljaje iz lova i ispredali lovačke priče.

Na mestu kafane sada je mala pijaca

Ljubiša je sa kafanom radio do1941. godine kada je mobilisan u vojsku. Nakon kapitulacije jugoslovenske kraljevske vojske Ljubišu su Nemci odveli u zarobljeništvo, u logor Stalag 13. Za vreme boravka u zarobljeništvu u kafani su radile supruga Mladena sa strinom Savkom. Ljubiša se iz zarobljeništva vratio 1945. godine i nastavio da se bavi ugostiteljskom delatnošću u svojoj kafani.

Od posledica teških uslova života u zarobljeništvu Ljubiša je umro 1947. godine. Naredne, 1948. godine, Lazovića kafana je nacionalizovana, prešla u državno vlasništvo i ušla u sastav novoformiranog Narodnog ugostiteljskog preduzeća „Stolovi“ pod imenom „Borjak“. Ovo ime kafana je dobila po zasadu borova na brdu iznad kafane pored Ratarske škole.

Zgrada kafane je srušena 1965. godine i na njenoj široj lokaciji je sagrađen mali pijac „Borjak“.

Redakcija infokraljevo.com
Redakcija

Jedan komentar na “Kraljevačke kafane koje nestaju – Lazovića kafana

  • Da do kafane je bila prodavnica mesovite robe poslovodja je bio Vuksan Mihajlovic a do prodavnice pekara kod Milike o i su bili iz Oplanica pravili su Somun i Hleb danasnju veknu a u kafani su za nas decu sluzili Malinu sa sodom boze tog ukusa . Hvala na podsecanje

Ostavite odgovor