Moda, folklor, polumaraton, prava… Jelena Nikolić

Jelena Nikolić dizajnira štampani tekstil, trči polumaraton, igra u folkloru i radi pravnički posao.

Priču o našoj svestranoj sugrađanki počinjemo s nekoliko reči o školovanju i profesionalnom radu. Njeni roditelji nisu brinuli brigu koja često muči druge, jer je Jelena i osnovnu školu i kraljevačku Gimnaziju završila sa svim peticama, a beogradski Pravni fakultet lako i sa veoma visokim prosekom ocena. Potom je pred njom stajalo više mogućnosti, ili rad u pravosuđu, ili u uglednoj kraljevačkoj advokatskoj kancelariji svog oca Staniše – Stanča Nikolića, ili univerzitetska karijera. Izabrala je nešto manje zahtevan posao pravnika u jednom od ovdašnjih preduzeća gde je za samo nekoliko godina rada postigla najviši profesionalni nivo.

Potreba da se, po njenim rečima, osmisli život u malom gradu, čini se kao centralna motivacija za sve što je usledilo. Osim toga, uvek je nalazila nove načine da se izrazi, nije volela, kao što ni danas ne voli, uniformisanost u bilo kom smislu. Tako je još kao srednjoškolac imala svoj specifični stil i, ne zanemarujući školu, naprotiv, držala se stava da je bitno naći i formirati svoj identitet u svakom smislu, pa i vizuelnom.

INTERESOVANJE ZA MODU

Kasnije, možda i iz razloga što joj je deda bio šnajder, krenula je na kurs Jelenašivenja i shvatila da ju je, mnogo više nego samo šivenje, interesovalo osmišljavanje i kreiranje, pa je, pošto je naučila osnove koje su joj omogućile da objasni šta želi, te da zna da li i kako nešto može biti izvedeno, odustala od kursa, ali ne i od zajedničkog rada sa šnajderkom Irinom. Njeno interesovanje za modu je poprimilo ozbiljnije dimenzije, otkrila je boje za tekstil koje su joj dozvoljavale da se igra, bude kreativna i daje svemu lični pečat, uz to da u svakom trenutku bude informisana o tome šta je, u smislu modnih trendova, aktuelno i šta bi joj eventualno moglo poslužiti kao inspiracija. Zatim je usledilo još jedno, možda njoj još važnije otkriće, digitalna štampa, kada je uz pomoć stručnjaka naučila da koristi kompjuterski program u kome je mogla ponovo sama da osmišljava i pravi slike koje će se kasnije štampati. Ceo proces se sastojao u tome da je šnajderka najpre krojila model po Jeleninoj želji, zatim je on išao na štampu, a potom kod šnajderke na završnu obradu.

FOLKLOR

Želja da ne bude među onima koji „otpadaju“ odmah nakon „Moravca“, na proslavama firme, svadbama itd. bila je jedan od razloga što je, 2013. godine, krenula u „antistres“ grupu folklornog ansambla „Karanovac“. Zahvaljujući folkloru, bila je učesnik mnogih manifestacija, u Srbiji i van nje. Ansambl je na kraljevačkoj Pasuljijadi osvojio i nagradu za kvalitetan nastup. Omiljene igre su joj leskovačke i igre iz Vladičinog Hana. Vez na narodnim nošnjama poslužio je kao inspiracija i za njene lične modne kreacije.

Pohvalu folkloru pomalo neočekivano, a kao i uvek neposredno i nedvosmisleno, kazuje Cane frontmen Partibrejkersa: – Znaš to sam prvi put provalio… folklor… i da oni tamo te zamršene elemente sa jako velikom tačnošću izvode i da to stvarno bude tako kako treba, lepo za oko, da te diže, da te puni nekim osećanjima. Znači, taj folklor je potrebna stvar jer to je deo nas, kao i rokenrol… i sve to i sve što je istinito je deo nas. Ako već tragamo za istinom i to je deo istine.

POLUMARATON

Krajem 2015. godine Jelena Nikolić je odlučila da trči polumaraton, sportsku disciplinu sa najvećim rastom broja učesnika, čija dužina je 21,0975 km. Pripremala se, kao i većina početnika, po uputstvima sa sajta trčanje.rs. I evo do sada je trčala na četiri polumaratona: u martu ove godine na Paliću i u Kruševcu, u aprilu u Beogradu i krajem maja u Nišu, gde je zauzela treće mesto. Skromno kaže da su mnogi odustali zbog velike vrućine, ali i to je bio ozbiljan izazov, zar ne.

Polumaraton

Vođeni knjigom „O čemu mislim kada govorim o trčanju“ japanske književne zvezde Haruki Murakamija pričali smo sa Jelenom, a ona povodom trčanja kaže: – U početku uglavnom mislim da li ću moći da istrčim do kraja, a negde posle petog kilometra otprilike (posle oko pola sata od početka trke) počinjem da uživam i najviše posmatram okolinu staze, posebno tamo gde nisam do tada prolazila i ne poznajem trasu. U toku trke retko razmišljam o bilo čemu drugom osim da istrčim trku do kraja, dok na treninzima mislim o najrazličitijim temama, jer ne slušam muziku dok trčim, ali ponekad pevam (ne baš skroz glasno, ali ne ni u sebi), a ponekad i nekog nazovem telefonom kad je neka mala kriza da zaboravim na nju. Dosad nisam imala na trci značajnije bolove, a ni neku ozbiljniju krizu, osim na Beogradskom maratonu pred kraj trke zbog velike vrućine i vlage. U početku sam trčala sama, a sad ponekad sama, ali i sa drugaricom (Anom Atanasoski) koju sam srela na Paliću na mom prvom polumaraton. Iako smo se ranije poznavale iz viđenja dotad nisam znala da trči, pa smo posle te trke razmenile brojeve telefona i sad često treniramo zajedno, što svakako prija, ali i dalje prija i potrebno mi je da s vremena na vreme trčim sama. Dosada se na trkama nisam osećala usamljeno, jer mi je to novo iskustvo i još uvek mi je sve zanimljivo od organizacije, preko ljudi koji trče, volontera… O trčanju ne vodim beleške, a posle trke sam ispunjena i euforična, ali najviše srećna.

Na kraju navodimo Murakamijeve reči verujući da njegovo razmišljanje dele mnogi maratonci: -Ljudi ponekad podrugljivo gledaju one koji svakog dana trče, verujući da će baš takvi duže živeti. Ali, mislim da to nije razlog zbog kojeg većina ljudi trči. Koliko ja znam, većina trkača ne trči iz uverenja da će duže živeti nego zato što žele živeti zdravim životom. Ako želite ugodno provesti nailazeće godine, mnogo je pametnije živeti ih s jasnim ciljevima i punim plućima nego živeti u životnoj zbunjenosti, a ja verujem da u tome trčanje doista pomaže. Naprezati se do krajnjih granica vlastitih mogućnosti: to je bit trčanja, i prava je metafora života.

Redakcija infokraljevo.com
Redakcija

Jedan komentar na “Moda, folklor, polumaraton, prava… Jelena Nikolić

Ostavite odgovor