Čuvena kafana KOD MIRA u Bogutovcu

Dva veka kafane Kod Mira u Bogutovcu, domaćin priča o ljudima i događajima koji su obeležili vreme. Miroslav Matović preživeo progon kao unuk i sin vlasnika kafane.

Vidi dete… Ova kafana ima pedigre. A to je da poštuješ gosta, da ne šićariš. Da i drugima daš, pa će ti se vratiti. U tome je toplina kafane, njena duša. Dobar dan i hvala lepo i sirotinji i bogatima… Nije to od juče. Ovde su upisana dva veka Matovića. Neko mi kaže: ovo mesto je srpski brend, sačuvali ste hemiju kafanske duše. Ja ćutim, a u sebi brojim do… Dotle, da istrpim do deset. U tom, kratkom brojanju slikama koje promiču pretesan bi bio i najveći ram mojih sećanja – govori nam Miroslav Matović, ugostitelj, vlasnik kultne i jedne od najstarijih kafana, ne samo u Srbiji, već i na Balkanu.

Kafana se, logično, zove Kafana kod Mira, adresa Bogutovac, nekoliko desetina metara od magistralnog puta Kraljevo – Raška.

Novembar je, zahladilo, ovde kiša najavljuje susnežicu. Kod Mira, bukti stara, tučana peć, i ona broji vekove, nasred ove kafane, a od ove peći sulundar preko tavanice povezuje i druge odaje.

Atrakcija je ova stara peć, žari iz nje iskonski, vatra privlači, pamtimo priče o ognjištu koje okuplja i u radosti i u žalosti. U radosti, da bude punija i veća. U žalosti – da ublaži nesreću unesrećenog srca. O tome će nam tek pričati naš domaćin, unuk i sin proganjanih srpskih gazda.

– Dobrica Ćosić, ovde redovan gost, predložio mi je da napišemo knjigu o stradanju jedne srpske porodice, domaćinske kuće – vraća sećanje Miroslav Matović. – Ne znam, a možda i znam zašto do toga nije došlo. Ma, to sada i nije važno.

Na zidovima fotografije ljudi koji su bili dragi gosti na ovoj adresi. Dragan Nikolić, Matija Bećković, Vasa Todorović, Petar Božović, Bora Đorđević.

– Bora je šmeker, pa, kaže mi: Ajde Miro da se slikamo, da i ja, uz tebe, postanem popularan…

Crteži Mome Kapora, ličnog prijatelja našeg domaćina su zaposeli ceo jedan zid u pročelju. U knjizi utisaka desetine ambasadora u Srbiji. Malo je onih koji ovde nisu došli sa namerom ili usput, na proputovanju… U istoriju kafane kod Mira, poslednje decenije njenog trajanja, upisali su se brojni medijatori naših, sudbinskih diplomatskih borbi. Tu su i naše sportske državne reprezentacije, poneki političar.

Desno od zida na kome su Kaporovi crteži, čudna je neka „aplikacija“. Cigle u zidu koje izranjaju iz kreča i maltera.

– Šta je to, pitamo Miroslava Matovića.

Nasmejao se, upitao:

– Nemate asocijaciju? To je uspomena na bombardovanje. Ostavio sam to, samo da pokazujem. I deci sam rekao da to pokazuju, isto onako kao što sam ja pred goste iz zemalja koje su nas bombardovale voleo da pokažem rakove iz ibarskih brzaka.

– Kako?

– Pa, lepo, spakujem nekoliko rakova u staklenu čašu, pokažem im. Onda, izvadim jednog, stavim na sto, a on se, naravno, povlači unazad. Eto, gospodo, ovako je napredovala Srbija posle vaših bombi. I, još im objasnim: ovo su srpski minijaturni jastozi. Da nije bilo vaših sankcija, bili bi i oni napredniji.

Dva veka Kafane kod Mira, prethodi ovoj priči. Za svakog reportera, izazov. Muka, teža od one kad od škrtog „materijala“ treba da napravi tekst, nego od četvorosatne ispovesti, da izdvoji najlepše. A u priči Miroslava Matovića, svaki minut je vredan novinske stranice.

– Sešću, jedne noći, pa ću u diktafon sam ispričati sve što nisam, onomad, Dobrici. I Momi Kaporu, koga sam mnogo voleo. Bio je izvanredan, duhovit, uman topao čovek. Ispričaću, pa možda neko objavi – kaže Miro.

Dok prolaze minuti i sati, u jednom trenutku nam za oko zapadaju i dve fotografije. Sa jedne crno-bele isijava sreća porodice Matović. Mirov otac Dragutin, majka Lena, šestoro dece. Miroslav još nije bio „na putu“. Nasmejani, u Vrnjačkoj Banji na izletu. I druga fotografija, pred kojom drhti naš domaćin.

– Ovo je moj Dragutin, posle nacionalizacije – govori nam. I, posle dugo ćuti. Na fotografiji sav jad i beda srpskog domaćina posle nacionalizacije. Upregao Dragutin dva vola, usukana, jedino što mu je ostalo da hrani, sada sedmoro dece.

Zastajemo, potom, pred majstorskim pismom iz 1932. godine.

– Ovo je naša kuća zavredela – kaže Miroslav. – I ovo je jedna od najvažnijih stvari u ovom prostoru. A nedavno, stiglo je i novo. Nisam ni znao zašto me zovu kolege, ugostitelji. Njih, više od stotinu iz Srbije nagradilo je ovu našu kuću novim, majstorskim pismom. I ono je za nas vrednije od milion evra! Jer, to nisam dobio ja, već je to priznanje tradiciji, obrazu, a obraz nema cenu.

Miroslav Matović ponovo vraća priču. Ožiljci ne zarastaju.

– Ima, gore, na Pivnicama, železnički most. Voleo sam taj most. Ne znam koliko sam puta ispod njega čamcem prošao. I, kad je počelo ono strašno bombardovanje, svakog jutra ja idem do tog mog mosta. Grlim ga, govorim: ne daj se, izdrži. Molim te, izdrži. Prvi dan, vidim dobro je, drži se. Drugi dan, treći, četvrti, peti… Šesti dan, jutro, idem da vidim. Srušili mi most. Plačem. Kao dete plačem i ne mogu to da zaboravim. I zato svakom točim istinu. I niko mi ne zamera.

Vraćamo se lepim pričama, onim koje nisu samo priče radi priča, već svojevrstan uvod u kafansku sociologiju. Miroslav Matović nam govori, a nikako da se oslobodi ožiljaka.

– Kafana je odlično mesto za posmatranje – kaže. – Kako se ko ponaša pre, za vreme i posle pijedestala. Interesantne su to metamorfoze. Ko kako podnosi uspeh, kako neuspeh. Ja im ispričam kroz šta sam prošao i kako sam zadržao osmeh, uprkos ožiljcima. A onaj koji ne prolazi je odlazak moje majke Lene. Umrla je, zapravo, ubijena nepravdom, kad su nam oduzeli krave, hranilice. Kolač, jedan, nazvao sam po njoj. Posvetio mojoj Leni. Njoj sam svakog dana donosio kofu vode uz krevet i glancao pod. Nije to da je ona želela, da je od mene očekivala, to sam ja želeo. Danas: zaborave oca, majku, sve ode dođavola. To je to, ako nemaš korene, ako nemaš zavete… Ako ne učiš i nemaš od koga da učiš da budeš čovek. I ostaneš čovek.

Govori nam, posle, kako je detinjstvo i mladost iz njega iznedrilo borbu za opstanak, pa i tako da se od svakodnevice brani beležeći aforizme. Planira da ih predstavi u danima „Mirovih aforizama“. Sedam dana kafana će biti mesto u kojoj će se iz dana u dan smenjivati zapisi „u dugim noćima nastalih ideja“. I, sve će biti ispunjeno zvucima violine – u jednom danu. U drugom, gitara… Pa, malena harmonika… I na kraju – ceo orkestar pojačan kontrabasom. Biće pozvani dragi gosti koji su se upisali u poslednje decenije kafane.

OBNOVA KAFANE KOD MIRA, POSLE TRI GODINE

Kafedžija u jednom mestu nije samo – da bude kafedžija. Ako je kafana društvena institucija, onda njen vlasnik mora nešto da učini za svoju društvenu zajednicu. Tako sam 2002. uz pomoć ondašnjih ljudi, a bilo je tu i jajara koje su nas izdale, blokirao ovaj, magistralni put. I da vidiš kako su došli ovi odozgo. Obnovili smo 25 kuća, školu.

BOMBAJ

Za moj Bogutovac u kome sam ostao, u kome su ostala moja deca, ja kažem da je Bombaj. Pitaju me, kako to? Pa, tako – 141 bomba je ovde pala. Kako drugačije da ga zovem – kaže Miroslav Matović.

SREĆAN SAM ČOVEK

Šta da vam kažem, na kraju. Ja sam, uprkos ožiljcima, srećan čovek. Imam tri divna sina, četvoro talentovanih unuka. Imam dobru ženu, moju Gordanu. Imam prijatelja, a u prijateljima je bogatstvo.

Izvor: Večernje novosti

Redakcija infokraljevo.com
Redakcija

Ostavite odgovor